Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i odluke o troškovima postupka tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su izjavili blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Dopunu revizije od 17.06.2024. godine, izjavio je lično tuženi BB, iz ... .

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta kojim ukazuje da je presuda zahvaćena bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, nisu dozvoljeni, jer shodno odredbi člana 407. ZPP-a, navedena povreda nije osnov za izjavljivanje revizije.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tuženi BB, bio je registrovan kao preduzetnik, vlasnik specijalističke stomatološke ordinacije „Dr BB“ iz ..., a u kojoj je tuženi VV, u periodu od 01.01.2011. godine do 20.12.2013. godine, bio zaposlen. U periodu od oktobra 2012. godine zaključno sa februarom 2013. godine, tuženi VV i BB, pružili su stomatološke usluge tužiocu ugradnje 4 implantata. Implantati su postavljeni u drugoj polovini oktobra 2012. godine, u drugoj fazi, a nakon dva tri meseca po postavljanju implantata započeta je izrada protetike u kom periodu je tužilac bio u Švajcarskoj, pa su kontaktirali putem skajpa i nije bilo nikakvih problema u vezi izvršene usluge. Krajem januara 2013. godine, krenuli su protetski radovi, a pre izvođenja ovih radova tužiocu je predočeno da treba da izvrši kontrolni snimak. Međutim, on to nije prihvatio, jer nije imao vremena. Četiri prednja zuba su ostala nebrušena u donjoj vilici, urađena su dva mosta sa leve i desne strane, koji su prekrivali preostale zube. Protetika je cementirana u ordinaciji u ... . Posle toga, tužilac je dobio instrukcije o oralnoj higijeni, potrebnim kontrolama, svi radovi su završeni u prvoj polovini februara 2013. godine. U maju 2013. godine, tužilac se javio i žalio se na izvesne smetnje, pa ga je tuženi VV pregledao u Beogradu u ordinaciji svog prijatelja GG, gde je skinut most sa leve strane u donjoj vilici, urađen je rentgenski snimak, nisu uočeni nikakvi problemi i most je vraćen. U leto 2013. godine, tužilac se ponovo javio i rekao da je bio kod doktora DD. Tužilac se nakon kontrole koju je izvršio tuženi VV u Beogradu i dalje loše osećao, stanje je bilo sve gore, pa je pomoć potražio kod doktora stomatologa ĐĐ, iz ... koji mu je izvadio implantate, koji su pravili problem i preduzeo sve mere nakon čega se njegovo zdravstveno stanje popravilo. U decembru 28.12.2013. godine, tužilac je sa bratom i suprugom došao kod tuženih, uzeo priznanicu i račun, tužiocu je ponuđeno od strane tuženih da mu plate ta dva implantata, odnosno da mu vrate novac za iste, što je odbio. Na osnovu nalaza i mišljenja Komisije veštaka Stomatološkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, utvrđeno je da se kod tužioca u regionu koji odgovara zubima 35 i 36 mogu uočiti 2 implatanta, da se implant na poziciji 35 skoro celim lumenom nalazi u gabaritu donje vilice. Takođe se uočavaju radiološki znaci perimplantitisa u manjoj količini na implantu 35, a u većoj oko implantata 36. Ova komplikacija u hiruškoj proceduri je prerasla u grešku, s obzirom da lekar nije nakon žalbe pacijenta pristupio trodimenzinalnom snimanju i samostalnom utvrđivanju postojeće komplikacije. Utvrđeno je da su tuženi pri pružanju stomatoloških usluga učinili propuste u pogledu vođenja uredne medicinske dokumentacije, zakazivanja kontrolnih pregleda nakon izvršene intervencije, preduzimanja potrebnih dijagnostičkih mera po primedbama pacijenata nakon preduzetih intervencija, koji su propusti prema nalazu i mišljenju komisije veštaka vremenom prerasli u lekarsku grešku. Konkretna lekarska greška ogleda se u činjenici da u maju 2013. godine, pri pregledu tužioca od strane tuženog VV, po prethodnom prijavljivanju tegoba, ova komplikacija nije uočena i to 3D radiološkim pregledom, ni otklonjena. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno je da je tužilac za pruženu uslugu do dana veštačenja dr ĐĐ platio 4.100,00 evra, što je na dan veštačenja 16.04.2019. godine po srednjem kursu NBS od 117,9609 dinara/1 euro, iznosilo 483.639,69 dinara. Iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra od 13.05.2022. godine, utvrđeno da je tužilac doživeo psihička trpljenja i nelagodnosti tokom lečenja i u vezi sa stomatološkim intervencijama pruženim od strane tuženih, koje su varirale u intezitetu tokom perioda oko godinu dana i bile su srednjeg inteziteta u ukupnom trajanju od oko 2 meseca i lakog inteziteta u ukupnom trajanju od 5 meseci. Tužilac nije imao u konkretnom slučaju neposrednu životnu ugroženost, ali je svakako osećao zabrinutost, što predstavlja strah lakšeg stepena.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev, smatra da je odgovornost tuženog BB, iz ..., zasnovana na odredbi člana 170. stav 1. ZOO u vezi sa članom 171. stav 1. ZOO, dok je konkretne stomatološke usluge pružio zaposleni VV. Postupanje tuženih, protivno je i odredbi člana 25, 27, 28, 32, 36 stav 3, 40 i 43. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i odredbi člana 185. Zakona o obligacionim odnosima. Odluku o visini dosuđene materijalne štete, prvostepeni sud je doneo primenom člana 200. ZOO nalazeći da tužilac nije bio dužan da trpi niti bolove niti strah zbog privremenog umanjenja životne aktivnosti zbog nastalih komplikacija u lečenju, kao i da tužilac nije doprineo nastaloj šteti.

Drugostepeni sud, saglasan je sa zaključkom prvostepenog suda da postoji odgovornost tuženih za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog propusta tuženih u lečenju. Nasuprot zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da postoji doprinos tužioca nastanku štete koja iznosi 10 % pa je dosuđeni iznos na ime naknade materijalne i nematerijalne štete umanjio za 10 %. Takođe, drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. ZOO prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete po osnovu privremenog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 100.000,00 dinara i na ime pretrpljenih fizičkih bolova u iznosu od 200.000,00 dinara i da se naknada po ovim osnovima ne može dosuditi tužiocu s obzirom na intezitet pretrpljenog bola i stepen umanjenja životne aktivnosti.

Navodima revizije tužioca osporava se zaključak drugostepenog suda u vezi postojanja doprinosa tužioca nastaloj šteti koja iznosi 10% ističući da je zaključak pogrešan i suprotan činjenicama utvrđenim u ovoj parnici te nalogu drugostepenog suda datog u prethodnoj ukidajućoj presudi.

Ocenjujući navode revizije tužioca, Vrhovni sud nalazi da nisu osnovani.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je na ročištu održanom dana 30.05.2022. godine, saslušan član komisije Stomatološkog fakulteta, profesor doktor EE, koji je u svom izjašnjenju naveo da problemi koji su nastali sa desnima mogu biti posledica kamenca, mekih naslaga, neadekvatne oralne higijene, koju je konstatovao doktor ĐĐ, te da iz stomatološkog kartona za tužioca proizlazi da se isti nije redovno pojavljivao na kontrolama, a posebno imajući u vidu da je tužilac bio dužan nakon ugradnje implantata da sa posebnom pažnjom vodi računa o oralnoj higijeni, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda u pogledu doprinosa tužioca nastaloj šteti.

Pored toga, drugostepeni sud je pravilno primenio član 200. ZOO, imajući u vidu da tužilac nije trpeo bolove koji bi intezitetom i trajanjem zavređivali dosuđivanje pravične naknade na ime pretrpljenih bolova, jer je u nalazu i mišljenju komisije veštaka navedeno da je trpeo samo kratkotrajne bolove slabog inteziteta i to prilikom svesnog pritiskanja jezikom ili prstom sluzokože oko implatata niti je utvrđeno postojanje privremenog niti trajnog umanjenja životne aktivnosti, nije opredeljen procenat istog, a nije opisano ni u čemu se sastoji. Upravo suprotno, Komisija lekara veštaka Stomatološkog fakulteta se izjasnila da zbog nelagodnosti koju je tužilac osećao u donjoj levoj vilici na poziciji implanatata 35 i 36 nije mogao trpeti bolove jakog ni srednjeg inteziteta, a lakog samo pri dodiru i žvakanju hrane i to sporadično, pa se naknada po ovim osnovima ne može dosuditi.

Stoga, kako nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija tužioca izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna, na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, to je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženih nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 435.275,72 dinara na ime materijalne štete i 90.000,00 dinara na ime nematerijalne štete, koja vrednost očigledno ne prelazi cenzus propisan odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, pa revizija nije dozvoljena.

Revizijom tuženih se pobija i preinačujući deo pravnosnažne drugostepene presude kojim je odbijen deo tužbenog zahteva tužioca, što se pripisuje uspehu tuženih, pa je revizija nedozvoljena jer tuženi nemaju pravni interes da u tom delu napadaju odluku.

Tuženi se u reviziji ne pozivaju na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, pa je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu trećem izreke, imajući u vidu da je dopuna revizije tuženih izjavljena lično od strane tuženog BB, što je protivno odredbi člana 410. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i pravilu da se vanredni pravni lek može izjaviti isključivo preko punomoćnika advokata, izuzev kad je stranka advokat, a što u konkretnom slučaju nije.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković