Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1377/22 od 22.06.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženih je delimično usvojena, delimično odbijena i stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u pobijanom usvajajućem delu iz stava trećeg izreke i odluke o troškovima, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obavežu tuženi VV i GG da tužilji isplate iznos od 618.335,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.08.2019. godine do isplate i obavezana tužilja da tuženima VV i GG naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 222.900,00 dinara; obavezan tuženi BB da tužilji naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 164.800,00 dinara. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u preostalom delu u kome je tužbeni zahtev usvojen u odnosu na tuženog BB. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženima VV i GG naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 38.800,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog BB za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila žalbu protiv preinačujućeg dela odluke u odnosu na tužene BB i VV i u pogledu odluke o troškovima postupka.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke, na osnovu člana 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi BB su zasnovali zajednicu života ...2005. godine koja je trajala do ...2017. godine, kada je brak razveden. Bivši supružnici su sa sinom živeli sve vreme u kući tuženih VV i GG, roditelja tuženog BB, s tim što su roditelji živeli u prizemlju kuće, dok su tužilja i tuženi BB koristili spratni deo kuće. Na tužene VV i GG vodio se i pomoćni objekat na parceli .. . Domaćinstvo tužilje i tuženog BB bilo je odvojeno od domaćinstva tuženih VV i GG. U momentu dolaska tužilje u kuću tuženih 2005. godine, sprat roditeljske kuće je bio opremljen i u celosti funkcionalan za stanovanje. Za vreme bračne zajednice sa tuženim BB, tužilja nije radila samo dve godine, a tuženi se sve vreme bavio ... poslom. Tužilja i njen bivši suprug su svoju zajedničku imovinu uložili u prilagođavanje spratnog dela kuće stambenim potrebama svoje porodice, kao i za renoviranje pomoćnog objekta u radionicu. Vrsta radova, utrošeni materijal i građevinska vrednost radova utvrđeni su iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, tako da ukupno ulaganje iznosi 1.605.670,20 dinara, a ulaganje u spratni deo stambenog objekta 1.236.670,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene VV i GG kao vlasnike nekretnina, da tužilji isplate iznos od 618.335,10 dinara na ime uvećane vrednosti objekta, nalazeći da su radovi finansirani od strane tužilje i njenog supruga, ovde tuženog BB, da na objektima nisu vršena samo investiciona ulaganja, već i adaptacija i gradnja, što sve zajedno doprinosi uvećanju vrednosti predmetnih nepokretnosti. Radovi koji su izvođeni na kući imali su za cilj potpunu promenu rasporeda prostorija i formiranje stana za život supružnika i ovakvi radovi su uvećali vrednost objekta.

Drugostepeni sud je, suprotno prvostepenom sudu, izneo stav da tužilja nije u smislu člana 38. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa dokazala bitne činjenice za zaključak da je došlo do povećanja vrednosti nepokretnosti VV i GG posebno pri činjenici da u toku korišćenja spratnog dela kuće, u toku trajanja braka tužilje i njenog supruga, nisu izvedeni radovi kojima bi se menjali gabariti objekta i volumen, niti je objekat povećan, a radovi na spratu, čiju je građevinsku vrednost prvostepeni sud tužilji dosudio, spadaju po vrsti u radove na investicionom održavanju objekta i ne uvećavaju vrednost stambene zgrade.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje osporava pobijana presuda ukazivanjem da je drugostepeni sud preinačujući prvostepenu presudu bez otvaranja rasprave izmenio činjenično stanje i odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 618.335,10 dinara sa kamatom, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. i 383. stav 3. ZPP, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Naime, činjenično stanje nižestepenih odluka se razlikuju u pogledu bitne činjenice, da li su o radovi izvedeni na nepokretnostima tuženih VV i GG od strane tužilje i njenog bivšeg supruga BB, bili takvog karaktera da su uvećali vrednost predmetnih nepokretnosti. Činjenice koje se odnose na vrstu i vrednost izvedenih radova na porodičnoj stambenoj zgradi i na pomoćnom objektu – radionici, prvostepeni sud je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka (na licu mesta sagledanog stanja na okolnost konstruktivnog i funkcionalnog razrešenja objekta, vrste kvaliteta materijala), kao i iskaza tužilje koja se izjašnjavala na okolnost radova koji su izvedeni, a kom iskazu je prvostepeni sud poklonio veru, nalazeći da je iskaz potvrđen iskazima svedoka, pa je našao da su na objektima vršena ne samo investiciona ulaganja, već i adaptacija i gradnja, što je za posledicu imalo uvećanje vrednosti predmetnih nepokretnosti. Drugostepeni sud je zaključio da tužilja nije pružila dokaze na okolnost da su pobrojani troškovi u spratni deo kuće bili nužni, da su bili korisni i da su doveli do uvećanja vrednosti nepokretnosti tuženih. Međutim, drugostepeni sud nije mogao bez otvaranja rasprave da na drugačiji način vrši ocenu dokaza i menja činjenično stanje na osnovu koga je odlučeno o delu tužbenog zahteva preinačenjem odluke, pa je zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka pobijana odluka morala biti ukinuta.

Naime, o tužbenom zahtevu kojim tužilja traži isplatu novčanih sredstava uloženih u nepokretnost u vlasništvu tuženih, odlučuje se primenom odredbi članova 38 – 40. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Tim odredbama uređeno je pravo držaoca da od vlasnika kome vraća stvar zahteva naknadu troškova koje je imao oko stvari, pri čemu se pravi razlika između savesnog i nesavesnog držaoca s jedne strane i razlike između nužnih i korisnih i luksuznih troškova s druge strane. Nužni troškovi su oni koji su neophodni za očuvanje suštine stvari, tako da bi njih preduzeo i sam vlasnik da se stvar nalazila kod njega (troškovi tekućeg i investicionog održavanja, popravka stvari i slično). Korisni troškovi su oni kojima se uvećava vrednost stvari, a luksuzni troškovi su oni koji su učinjeni samo radi ulepšavanja i zadovoljavanja ličnih prohteva držaoca i njih vlasnik ne bi učinio da se stvar nalazila kod njega. Zaključak da li se radi o nužnim, korisnim ili luksuznim troškovima izvodi se nakon ocene dokaza na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja i uvećanje vrednosti predstavlja činjeničnu kategoriju, pa je drugostepeni sud bio u obavezi da otvori raspravu ukoliko je smatrao da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno ili je bilo nepotpuno utvrđeno. Sa iznetih razloga, drugostepena presuda je u osporenom delu morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić