Posebna revizija, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ispitujući dozvoljenost posebne revizije na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva.

Pravnosnažnom presudom je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za poništaj (zbog bitne zablude) ugovora kojim je tužilac prodao tuženom šumu koja se prostire na dve katastarske parcele u ukupnoj površini od 1h 7,77a prema oznakama, merama i granicama navedenim u katastru, za cenu ugovorenu đuture za celu šumu, pri čemu pre prodaje ugovorne strane nisu izvodile geometra, već su se dogovorile da to uradi kupac (tuženi) naknadno, s tim što je prodavac (tužilac) na licu mesta pokazao kupcu parcele koje prodaje i uveo ga u državinu. Odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se zbog bitne zablude poništi zaključeni ugovor za deo parcele od 10 ari, nižestepeni sudovi su odbili uz obrazloženje da je tužilac kao prodavac bio u obavezi da se pridržava načela savesnosti i poštenja i da postupa sa pažnjom dobrog domaćina i pre zaključenja ugovora sa sigurnošću proveri mere i granice nepokretnosti koju prodaje, čime bi pokazao da je postupio s pažnjom dobrog domaćina u smislu člana 61. stav 2. ZOO, a kako to nije učinio, odbili su tužbeni zahtev.

Obrazloženje pobijane presude za odluku o odbijanju tužbenog zahteva ne odstupa od dosadašnjeg tumačenja i primene materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. Tužilac revizijom ukazuje na činjenična pitanja konkretnog spora i ne dostavlja dokaze o postojanju različitih sudskih odluka u činjeničnoj i pravnoj situaciji sličnoj onoj kakva je u konkretnom slučaju, a njegovo istrajavanje na navodu o pogrešnoj primeni materijalnog prava nije potkrepljeno navodima o postojanju neujednačenih presuda, niti potrebi za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili novim tumačenjem prava.

S obzirom da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP čije bi postojanje revizije učinilo izuzetno dozvoljenom, Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije i po opštim pravilima iz člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, kojim je propisano da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3) osim iz člana 404. ovog zakona.

Imajući u vidu da je u ovom parničnom postupku kao vrednost predmeta spora koja se pobija revizijom označen iznos od 45.000,00 dinara, koji očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (što je granična vrednost za izjavljivanje revizije u smislu člana 403. stav 3. ZPP) revizija je nedozvoljena, te je odbačena drugim stavim stavom izreke ovog rešenja, na osnovu člana 413. ZPP.

Odluka o troškovima postupka iz stava trećeg izreke ove presude doneta je na osnovu člana 165 stav 1. u vezi s članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom da revident nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dragana Boljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković