Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavilao reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ugovorom o radu od 04.07.2011. godine zaposlena na neodređeno vreme u privrednom društvu ACME SOFTWARE d.o.o. sa sedištem u Novom Sadu na radnm mestu ... sa neto mesečnom zaradom u iznosu od 20.000,00 dinara. Aneksom ugovora o radu od 03.03.2014. godine radi usklađivanja sa donetim Pravilnikom o radu i Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova ugovoreno je da će se tužilji isplaćivati minimalna zarada po radnom času koji određuje Republika Srbija i topli obrok i regres u iznosu od 500,00 dinara. Aneksom ugovora o radu od 30.06.2014. godine neto zarada tužilje povećana je na 100.000,00 dinara mesečno. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 11675/16 od 08.06.2017. godine odbijen je tužbeni zahtev ovde tuženog da se utvrdi da je ovaj Aneks apsolutno ništav. Rešenjem Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu, Uprave za dodatak na decu od 15.04.2015. godine tužilji je priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva od 08.02.2015. godine do 13.05.2015. godine i pravo na naknadu zarade za vreme odsustva sa rada radi nege deteta od 14.05.2015. godine do 08.02.2017. godine u iznosu od 64.720,00 dinara bruto, odnosno 46.512,02 dinara neto. Prema oceni tuženog kod tužilje je nastupila privremena sprečenost za rad 01.10.2014. godine. Tuženi prilikom utvrđivanja visine naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad usled održavanja trudnoće, tužilji u osnov za obračun naknade zarade za taj period nije uzeo u obzir da je tužilja tokom tri meseca koja su prethodila mesecu u kome je nastupila privremena sprečenost za rad ostvarila zaradu u znatno većem iznosu. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka finansijske struke utvrđena je visina razlike između isplaćene naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta i naknade da je tuženi uzeo u obzir da je tužilja u tri meseca koja su prethodila sprečenosti za rad ostvarila zaradu u većem iznosu.

Predmet tražene pravne zaštite je isplata manje isplaćene naknade na ime zarade tužilje za vreme privremene sprečenosti za rad, za vreme porodiljskog odsustva i za vreme odsustva sa rada radi nege deteta.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom člana 88. stav 1. i 2, člana 96. stav 3. i 4. i člana 173. Zakona o zdravstvenom osiguranju, člana 11. Zakona o finansijskoj podrški porodice sa decom i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da tužilja ima pravo na naknadu štete na ime neisplaćenih iznosa naknade zarade za sporni period.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, smatrajući da se u konkretnom slučaju ne radi o nezakonitom i nepravilnom radu organa tužene primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo jer je smatrao da je visina pripadajuće naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta određena rešenjem Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu od 15.04.2015. godine i da joj je tuženi naknadu zarade u visini određenoj ovim rešenjem isplaćivao, pa kako pravilnost izvršenog obračuna tužilja nije pobijala zakonom predviđenim pravnim sredstvima u upravnom postupku i protiv donetog rešenja u ostavljenom roku od 15 dana nije izjavila žalbu, odnosno nije dovela u sumnju zakonitost upravnog akta kojim je određena visina naknade zarade koja joj pripada, to je drugostepeni sud smatrao da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan. U pogledu dela zahteva za isplatu razlike na ime neisplaćene pripadajuće naknade zarade za novembar i decembar 2014. i januar 2015. godine, drugostepeni sud je i ovaj zahtev ocenio kao neosnovan, jer je tužilji zarada uvećana za dva meseca koja prethode nastupanju privremene sprečenosti za rad, pri čemu je tužilja od zasnivanja radnog odnosa ostvarivala minimalnu zaradu da bi joj ista bila enormno uvećana upravo pre otvaranja bolovanja očigledno u cilju ostvarivanja veće naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, što suštinski predstavlja zloupotrebu prava i protivno je osnovnim načelima savesnosti i poštenja i zabrani zloupotrebe prava prema članu 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužilji ne pripada pravo na razliku zarade ni za taj period.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje za isplatu tražene razlike.

Zakonom o zdravstvenom osiugranju uređena su prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Tim zakonom propisana je zaštita prava osiguranih lica i koja prava se obezbeđuju obaveznim zdravstvenim osiguranjem, a koje obuhvata i preglede i lečenje žena u vezi sa planiranjem porodice kao i u toku trudnoće, porođaja i materinstva do 12 meseci nakon porođaja. Članom 173. stav 1. Zakona o zdravstvenom osiugranju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 107 od 02.12.2005. godine, 109 od 09.12.2005. godine – ispravka, 30 od 07.05.2010. godine – dr zakon, 57 od 01.08.2011. godine, 110 od 20.11.2012. godine – US, 119 od 17.12.2012. godine, 99 od 11.09.2014. godine, 123 od 10.11.2014. godine, 126 od 19.11.2014. godine – US, 106 od 21.12.2015. godine, 10 od 08.02.2016. godine – dr zakon), propisano je da o pravima iz obaveznog zdravstvenog osiguranja odlučuje, na osnovu dostavljenih dokaza, matična filijala, bez donošenja rešenja, osim kada je donošenje rešenja utvrđeno ovim zakonom, odnosno opštim aktom Republičkog fonda ili kada donošenje rešenja zahteva osigurano lice, odnosno poslodavac, dok je stavom 2. istog člana propisano da u postupku ostvarivanja prava utvrđenih ovim zakonom primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Članom 174. stavom 1. istog Zakona propisano je da osigurano lice koje smatra da je o njegovom pravu iz obaveznog zdravstvenog osiguranja doneta odluka u suprotnosti sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, ima pravo da pokrene postupak zaštite prava pred nadležnim organom, a stavom 3. da o pravima utvrđenim ovim Zakonom u prvom stepanu rešava matična filijala, a u drugom stepenu Repubički fond, odnosno Pokrajinski fond za područje Autonomne pokrajine, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Članom 175. istog Zakona propisano je da protiv konačnog akta Republičkog fonda, kojim je odlučeno o pravu iz zdravstvenog osiguranja, može se pokrenuti upravni spor.

Zakonom o finansijskoj podrški porodici sa decom („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 16/2002, 115/2005 i 107/2009), uređena je finansijska podrška porodici sa decom. Članom 9. stav 1. tačka 1. navedenog Zakona propisano je da prava na finansijsku podršku porodici sa decom u smislu ovog zakona jesu naknada zarade za vreme porodiljskog odsutva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta. Članom 28. stav 1. navedenog Zakona propisano je da rešenje o pravima iz člana 9. stav 1. tačka 1. do 5. ovog Zakona poverava se opštinskoj, odnosno gradskoj upravi, dok je stavom 2. istog člana propisano da o pravima iz stava 1. ovog člana opštinska, odnosno gradska uprava rešava na osnovu podnetog zahteva. A prema članu 32. navedenog Zakona sredstva za ostvarivanje prava od opšteg interesa utvrđenih u članu 9. stav 1. tač. 1) do 5) ovog zakona obezbeđuju se u budžetu Republike, u skladu sa zakonom, pri čemu se posebno vode sredstva za naknade za porodiljsko odsustvo, a posebno sredstva za decu i porodicu.

Salgasno napred citiranim odredbama zakona, naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta je pravo iz Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom, a ne iz Zakona o zdravstvenom osiguranju.

Sudovi opšte nadležnosti su u smislu člana 1. ZPP u vezi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima nadležni da odlučuju o tužbi za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada tuženog Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u izvršenju utvrđene obaveze isplate naknade. Pravilnost obračuna naknade ocenjuje se u upravnom postupku pred nadlženim organom i u upravnom sporu, a u slučaju nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa u izvršenju tako utvrđene obaveze, sud opšte nadležnosti odlučuje o pravu na naknadu štete. Nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Nepravilnim radom službenog lica ili organa smatra se činjenje ili nečinjenje, protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti, koje šteti pravu ili interesima nekog lica.

Imajući u vidu da je tuženi naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad tužilji isplaćivao bez donošenja rešenja, na osnovu člana 173. Zakona o zdravstvenom osiugranju, to je tužilja, ukoliko je smatrala da tuženi nije pravilno vršio obračun ove naknade mogla da zahteva od tuženog da donese rešenje i s tim u vezi da pokrene postupak zaštite prava pred nadležnim organom, kako je to propisano članom 173. i 174, istog Zakona. Kako tužilja nije pokrenula postupak zaštite prava pred nadležnim organom u vezi obračuna naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, pa kako se pravilnost obračuna naknade ocenjuje u upravnom postupku pred nadlženim organom i u upravnom sporu, to se ne radi o nezakonitom odnosno nepravilnom radu organa tuženog u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima prilikom isplate ove naknade. Neosnovan je i tužbeni zahtev tužilje za isplatu manje isplaćene naknade za vreme porodiljskog odsustva i za vreme odsustva sa rada radi nege deteta, s obzirom na to da naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta su prava propisana Zakonom o finansijskoj podršci porodice sa decom, a ne Zakonom o zdravstvenom osiguranju. i stim u vezi o ostvarivanju tih prava i isplata naknada vrši na način propisan Zakonom o finansijskoj podršci porodice sa decom, zbog čega tuženi nije u obavezi da tužilji plaća te naknade.

Imajući u vidu napred navedeno, kako u radnjama tuženog kao pravnog lica nema protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada da bi tuženi bio odgovoran za naknadu štete, po osnovu člana 172. u vezi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, to su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sa napred navedenih razloga Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković