Protiv navedene drugostepene presude je dozvoljenu i blagovremenu reviziju izjavila tužilja, kojom pobija presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/2014), s obzirom da je vrednost predmeta spora pobijanog dela presude dinarska protivvrednost iznosa od 199.362,24 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Iz tih razloga Vrhovni sud nije ispitivao izuzetnu dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, na koju se poziva revident.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023) i zaključio da je revizija delimično osnovana, a delimično neosnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, u postupku pred drugostepenim sudom, u okolnosti da je pobijanu presudu Apelacionog suda u Nišu Gž 1462/22 od 08.09.2022. godine, donelo veće u istom sastavu kao i presudu Gž 624/2021 od 25.02.2021. godine, u istoj parnici.

Tužilja osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova i ističe kontradiktornost odluke u razlozima za odbijanje tužbenog zahteva u vidu obligacionopravnog potraživanja za isplatu novčane vrednosti na osnovu učešća tužilje u sticanju predmetne nepokretnosti, koji navodi su delimično osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilja i tuženi su živeli u vanbračnoj zajednici počev od 2005. godine, a 23.04.2008. godine su zaključili brak, koji je razveden ...2011. godine. Zajedničke dece namaju. Tužiljinih dvoje dece iz prethodnog braka je živelo sa strankama, a tuženi iz prethodnog braka ima dvoje dece. Tuženi je vlasnik PD „VV gradnja“ DOO Niš, sada u stečaju, koje se u spornom periodu bavilo izgradnjom stambenih zgrada. Tužilja je radila u tom privrednom društvu, iako formalno nije bila u radnom odnosu. Tuženi je 11.08.2006. godine, dakle, u toku trajanja vanbračne zajednice stranaka, u svojstvu kupca zaključio ugovor o kupoprodaji parcela koje se sada vode kao parcela broj .. u Ulici ... broj .., sa starom prizemnom kućom. Utvrđeno je da je tu nepokretnost tuženi kupio od svojih sredstava. Na parceli je izgrađen stambeni objekat spratnosti prizemlje, dva sprata i potkrovlje. Ugovorom od 03.10.2011. godine, stan u prizemlju kuće je prodat GG, radi izmirenja obaveza iz ugovora o zajedničkom sufinansiranju. Prema iskazu tuženog u spisima predmeta, on je taj stan prodao pošto su se on i tužilja razišli. Tuženi se izjasnio i o tome za šta je novac od prodaje upotrebio.

Zaključak je nižestepenih sudova da stan u prizemlju kuće u ulici ... broj .., kao ni pokretne stvari koje tužilja potražuje, ne predstavljaju zajedničku imovinu stranaka stečenu u braku. Taj zaključak zasnivaju na tvrdnji tuženog, koju tužilja nije osporila, da je zemljište površine površine 1,6 ari i prizemni objekat na katastarskim parcelama koje su sada katastarska parcela .., tuženi kupio za iznos od 16.000 evra, a da su ta sredstva obezbeđena prodajom stana u Ulici ... broj .. u Nišu, koji je predstavljao posebnu imovinu tuženog. Zato nižestepeni sudovi smatraju da predmetna nepokretnost ne može predstavljati bračnu tekovinu stranaka, već da se radi o posebnoj imovini tuženog. Uz to, tuženi je stanom u prizemlju kuće u ulici ... broj .., raspolagao ugovorom o kupoprodaji pre razvoda braka, 03.10.2011. godine, tako da nije vlasnik spornog stana u trenutku pokretanja ovog postupka, iz koje činjenice zaključuju da tužilja nema mogućnost isticanja stvarnopravnog zahteva prema tuženom, već da može isticati obligacioni zahtev prema tuženom kao bivšem supružniku srazmerno učešću u sticanju zajedničke imovine.

U pogledu predmetnih pokretnih stvari, sudovi su utvrdili da su parnične stranke svojim sredstvima i radom kupovali i pokretne stvari za pokućstvo. Prvostepeni sud utvrđuje da su u toku trajanja bračne zajednice kupljena dva frižidera i dve veš mašine. Međutim, prvostepeni sud zaključuje da tužilja nije pružila dokaze da su predmetne stvari kupljene u toku trajanja zajednice, odnosno da te stvari čine predmet zajedničke imovine stečene u braku, niti je dokazao da te pokretne stvari postoje i da su u faktičkoj vlasti tuženog, a da nasuprot tome, jedino ako ne postoje i nisu faktičkoj vlasti tuženog, tužilja može potraživati naknadu njihove vrednosti.

Vrhovni sud ukazuje da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP (osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP). Stoga tužilja ne može pobijati pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, prema kome nije dokazala da su konkretne pokretne stvari stečene u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj ili bračnoj zajednici sa tuženim. Takođe, tužilja nije dokazala činjenični osnov prema kome bi primenom materijalnog prava mogla od tuženog tražiti isplatu 1/2 vrednosti tih pokretnih stvari. Tuženi je osporavao individualizaciju pokretnih stvari na kojima tužilja traži utvrđenje prava svojine i protivio se tužbenom zahtevu da isplati 1/2 procenjene vrednosti traženih stvari. Stoga je pravilno odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine i za obavezivanje tuženog da tužilji isplati novčani iznos na ime 1/2 procenje vrednosti pokretnih stvari, pravilnom primenom odredaba Porodičnog zakona. Odluka o reviziji u tom delu doneta je po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Tužbeni zahtev za utvrđenje da tužilja ima pravo svojine po osnovu sticanja u braku na 1/2 kuće – stana u prizemlju u Ulici ... broj .. u Nišu, na katastarskoj parceli broj .. KO Niš – Ćele kula, takođe je neosnovan, kod utvrđene činjenice da ni tuženi nije nosilac prava svojine na ovoj nepokretnosti, jer je dokazano da je nepokretnost otuđio trećem licu. Stoga je i u tom delu revizija odbijena kao neosnovana po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, osnovano tužilja u reviziji ukazuje da je pogrešan zaključak drugostepenog suda, usled pogrešne primene materijalnog prava, da predmetna nepokretnost nije bila predmet zajedničkog sticanja parničnih stranaka tokom trajanja vanbračne, odnosno bračne zajednice. Prvostepeni sud je utvrdio da su za vreme trajanja zajednice stranaka sagrađene nepokretnosti među kojima i stambeni objekat u ulici ... broj .., na katastarskim parcelama koje sada čine katastarsku parcelu broj .. KO Niš – Ćele kula. Stambeni objekat je sagrađen na parceli koju je tuženi kupio za vreme trajanja vanbračne zajednice parničnih stranaka, novčanim sredstvima u visini od 16.000 evra, za koje prvostepeni sud utvrđuje da ih je ostvario prodajom svoje posebne nepokretne imovine. Iz ovakvog utvrđenja, za sada proizilazi zaključak da predmetna nepokretnost jeste bila zajednička imovina parničnih stranaka, jer su je supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku, u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Okolnost da je nepokretnost sagrađena na parceli koju je tužilac u toku trajanja vanbračne zajednice parničnih stranaka kupio od svoje posebne imovine, od značaja je za visinu njegovog doprinosa u sticanju nepokretnosti, novosagrađenog stambenog objekta na parceli, koji sa parcelom čini jedinstvenu nepokretnost. Prema odredbi člana 180. Porodičnog zakona, pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine, kao što je bila predmetna nepokretnost, može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine. Prema tome, na osnovu činjenice da je predmetna nepokretnost, stambena zgrada sagrađena u toku vanbračne zajednice, odnosno braka parničnih stranaka, na osnovu pretpostavke da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki i na osnovu utvrđene činjenice da je parcela kupljena posebnom imovinom tuženog, trebalo je raspraviti koliki je doprinos u sticanju te nepokretnosti svakog od supružnika, ovde parničnih stranaka. Ovo sve, uzimajući u obzir i utvrđene činjenice da su oba supružnika radili i da su se starali o svojoj deci. Utvrđeno je da je predmetna nepokretnost prodata, i to ugovorom o kupoprodaji od 03.10.2011. godine, radi izmirenja obaveza iz ugovora o zajedničkom finansiranju. Prema sadržini obrazloženja prvostepene presude ugovor o zajedničkom finansiranju overen je pred Opštinskim sudom u Nišu pod Ov1 1537/09 dana 19.02.2009. godine. Prvostepeni sud nije raspravio u koje svrhe je bio zaključen ugovor o zajedničkom finansiranju, odnosno u čiju korist su izmirene obaveze otuđenjem predmetne nepokretnosti, od čega zavisi da li bi tuženi bio u obavezi da tužilji isplati deo novčane protivvrednost nepokretnosti. Te okolnosti nižestepeni sudovi nisu raspravili, polazeći od pogrešne premise da je predmetna nepokretnost bila posebna imovina tuženog i da nije mogla predstavljati bračnu tekovinu stranaka.

Tek nakon što se raspravi pod kojim uslovima je otuđena predmetna nepokretnost, mogu se pravilno primeniti odredbe Porodičnog zakona, od kojih zavisi da li je osnovan novčani zahtev tužilje. Zbog toga su ukinute drugostepena i prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužilji isplati 1/2 novčane protivvrednost predmetne nepokretnosti. U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će raspraviti sve bitne okolnosti o doprinosu parničnih stranaka u sticanju predmetne nepokretnosti, zatim o otuđenju nepokretnosti, te će na osnovu toga odlučiti da li je tuženi u obavezi da tužilji isplati određeni deo novčane vrednosti nepokretnosti, koji odgovara tužiljinom doprinosu u sticanju.

Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U ponovljenom postupku prvostepeni sud će odlučiti o troškovima celog postupka po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić