U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Gordane Džakula, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB i VV, svi iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Zoran Savić, advokat iz ..., protiv tuženog JP ''Putevi Srbije'', sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Dragoljub Rajević, advokat iz ..., radi ništavosti sporazuma i isplate razlike, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2111/18 od 20.11.2018. godine, u sednici održanoj 16.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2111/18 od 20.11.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 1526/17 od 29.11.2017. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da su Sporazumi o naknadi za eksproprisano zemljište broj ...-.../...-... od 07.06.2012. godine, broj ...-.../...-... od 28.01.2014. godine i broj ...-.../...-... od 27.12.2011. godine, ništavi, suprotni prinudnim propisima i javnom poretku i da ne proizvode pravno dejstvo. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime razlike između plaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište, a po napred navedenim sporazumima o naknadi za eksproprisano zemljište za preuzeto gradsko građevinsko zemljište za suvlasničke udele od po 1/3, isplati svakom od tužilaca po 1.234.670,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2014. godine, kao dana podnošenja tužbe, do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je prigovor tuženog o nenadležnosti suda za postupanje i odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova postupka plati 644.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2111/18 od 20.11.2018. godine, donetom nakon održane rasprave, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i ukinuta prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da su sporazumi o naknadi za eksproprisano zemljište broj ...-.../...-... od 07.06.2012. godine, broj ...-.../...-... od 28.01.2014. godine i broj ....-.../...-... od 27.12.2011. godine ništavi, suprotni prinudnim propisima i javnom poretku i da ne proizvode pravno dejstvo. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište, a po sporazumima o naknadi za eksproprisano zemljište broj ...-.../...-... od 07.06.2012. godine, broj ...-.../...- ... od 28.01.2014. godine i broj ...-.../...-... od 27.12.2011. godine, za suvlasnički udeo od po 1/3 isplati svakom od tužilaca po 1.234.670,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20.11.2018. godine do isplate, dok je zahtev za isplatu kamate na dosuđene novčane iznose svakom tužiocu za period od 23.04.2014. godine, kao dana podnošenja tužbe do 20.11.2018. godine, odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova postupka plati 653.640,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 464.640,00 dinara, počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 87/18) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2.ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinsko - pravne poslove Gradske uprave Vranje od 19.08.2011. godine ekspropisano je zemljište vlasništvo tužilaca i to: kp.br. .../..., .../..., .../..., .../.... upisano u LN br. ... KO ... i kp. br. .../..., .../..., .../..., .../... i .../... KO ..., u korist tuženog, radi izgradnje autoputa E-75. U postupku sporazumnog određivanja naknade za eksproprisano zemljište tužioci su sa tuženim zaključili Sporazume o naknadi dana 07.06.2012. godine pod br. ...-.../...-..., dana 28.01.2014. godine pod br. ...-.../...-... i dana 27.12.2011. godine pod br. ...-.../...-..., prema kojima je tužiocima isplaćena naknada u visini od 736.450,00 dinara, 1.215.030,00 dinara i 833.000,00 dinara. Navedene parcele su u vreme eksproprijacije i zaključenja navedenih Sporazuma bile upisane kao poljoprivredno zemljište i tužiocima je isplaćena naknada po ceni za poljoprivredno zemljište. Generalnim urbanističkim planom Grada Vranja od 24.12.2009. godine, koji je objavljen u ''Službenom glasniku Grada Vranja'' br. 7 od 25.03.2010. godine i Planom regulacije zone tri u Vranju, objavljenom u ''Službenom glasniku Grada Vranja'' br. 18 od 24.06.2011. godine, predmetne parcele su proglašene za gradsko građevinsko zemljište u trećoj zoni, ali promena namene predmetnog zemljišta nije sprovedena u Katastru nepokretnosti. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke utvrđeno je da su predmetne parcele u postupku eksproprijacije tretirane kao poljoprivredno zemljište na osnovu podataka upisanih u Katastru nepokretnosti. Prema Odluci o kriterijumima i merilima za utvrđivanje i obračun naknade za uređivanje građevinskog zemljišta i zakupnine za zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini (''Službeni glasnik Grada Vranja'' br. 26/2010), tržišna cena predmetnog zemljišta, kao gradskog građevinskog je 1.514,00 dinara po m2. Tužiocima je za eksproprisano zemljište na osnovu zaključenih Sporazuma ukupno isplaćeno 2.783.480,00 dinara, dok vrednost predmetnih parcela, kao gradskog građevinskog zemljišta, na osnovu navedene Odluke je ukupno 6.487.490,00 dinara, tako da je razlika između isplaćene i pripadajuće naknade 3.704.010,00 dinara. Cena od 1.514,00 dinara po m2 je realna tržišna cena zemljišta na dan davanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema stanju zemljišta u vreme eksproprijacije, imajući u vidu lokaciju, vrstu i karakter zemljišta, komunalnu opremljenost i sve druge karakteristike koje utiču na njenu visinu.

Tužioci tužbom traže da se utvrdi da su Sporazumi o naknadi za eksproprisano zemljište, koje su zaključili sa tuženim ništavi, suprotni prinudnim propisima i javnom poretku i da ne proizvode pravno dejstvo i da se obaveže tuženi da im isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište i pripadajuće naknade za gradsko građevinsko zemljište u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Prvostepeni sud je polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja usvojio zahtev tužilaca.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima tužilaca, tako što je utvrdio da su sporni Sporazumi o naknadi za eksproprisano zemljište zaključeni između stranaka ništavi, suprotni prinudnim propisima i javnom poretku i da ne proizvode pravno dejstvo i obavezao tuženog da tužiocima isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko građevinsko zemljište primenom člana 56. i 58. Ustava Republike Srbije, člana 103, 104, 277. i 189. Zakona o obligacionim odnosima i člana 42. Zakona o eksproprijaciji.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 58. stavom 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, dok je stavom 2. propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Članom 1. Zakona o eksproprijaciji (''Službeni glasnik RS'' br. 53/95, ''Službeni list SRS'' br. 16/2001-Odluka USI ''Službeni glasnik RS'' br. 20/2009, 55/2013-Odluka USI 106/2016-autentično tumačenje), propisano je da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Članom 56. stavom 1. istog zakona, propisano je da je posle pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji opštinska uprava dužna da odmah, bez odlaganja, zakaže i održi raspravu za sporazumno određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, stavom 2. da je korisnik eksproprijacije dužan da organu iz stava 1. ovog člana podnese pismenu ponudu o obliku i visini naknade u roku koji ne može biti duži od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, dok je stavom 3. istog člana propisano da organ iz stava 1. ovog člana bez odlaganja dostavlja primerak ponude ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti, a od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade.

Članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru (''Službeni glasnik RS'' br. 72/2009, 80/2010, 65/2013), propisano je da podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti su istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja. Članom 114. stavom 1. tačkom 5. istog zakona propisano je da promene u postupku održavanja, u smislu ovog zakona, jesu promene na nepokretnostima i stvarnim pravima na njima nastale promenom vrste i načina korišćenja zemljišta. Članom 115. stavom 1. istog zakona, propisano je da prikupljanje podataka o nastalim promenama na nepokretnostima i izvođenje radova na terenu iz člana 114. tačka 1) do 5) ovog zakona, kao i obnavljanje granica parcele i identifikacije parcele, obavlja geodetska organizacija. Članom 117. stavom 1. istog zakona, propisano je da je imalac prava na nepokretnosti dužan da u roku od 30 dana od nastanka promene podnese zahtev za provođenje promena službi.

Pravo svojine tužilaca na predmetnom zemljištu oduzeto je u postupku eksproprijacije. Članom 58. stavom 2. Ustava, utvrđeni su uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se oduzelo pravo svojine i to da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Sporno je među strankama da li je prilikom oduzimanja prava svojine tužiocima bio ispunjen drugi uslov, odnosno da li je isplaćena naknada koja ne može biti niža od tržišne. U cilju ispunjenja ovog uslova postoji obaveza organa koji vodi postupak ekspropijacije i postupak određivanja naknade za ekspropisano zemljište, ali i javnih preduzeća koja su korisnici ekspropijacije, da se staraju i da preduzmu sve neophodne mere kako bi se omogućilo vlasniku oduzetog zemljišta da ostvari naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Pretpostavka za ostvarivanje naknade koja ne može biti niža od tržišne jeste tretiranje ekspropisanog zemljišta u skladu sa njegovim statusom u vreme ekspropijacije od strane nadležnih organa, kao i korisnika ekspropijacije, budući da od toga zavisi visina naknade za ekspropisano zemljište.

Generalnim urbanističkim planom Grada Vranja, koji je objavljen u ''Službenom glasniku Grada Vranja'', br. 7 od 25.03.2010. godine, izvršena je promena namene predmetnog zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko zemljište. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranja od 19.08.2011. godine izvršena je eksproprijacija predmetnog zemljišta, kao poljoprivrednog, nakon čega su stranke zaključile sporne sporazume o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište 28.12.2011. godine, 07.06.2012. godine i 28.01.2014. godine. Sekretarijat za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje je predmetno zemljište tretirao kao poljoprivredno zemljište, a tuženo Javno preduzeće ''Putevi Srbije'' je dalo ponudu naknade za poljoprivredno zemljište i tužiocima isplatilo naknadu koja odgovara naknadi za poljoprivredno zemljište, iako je proteklo više od godinu dana od promene namene predmetnog zemljišta u gradsko građevinsko zemljište do momenta vođenja postupka eksproprijacije i postupka određivanja naknade za eksproprisano zemljište. S obzirom da je Grad Vranje doneo planski dokument o promeni namene predmetnog zemljišta, to su stoga nadležni organi Grada Vranja bili dužni da budu upoznati sa navedenom činjenicom, odnosno na Sekretarijatu za urbanizam i imovinskopravne poslove Gradske uprave Vranje, kao nadležnom organu uprave pred kojim se vodio postupak eksproprijacije i postupak za sporazumno određenje naknade za eksproprisano zemljište, bila je obaveza da bude upoznat sa činjenicom da je izvršena prenamena zemljišta. Osim toga, navedeni organ uprave je imao i zakonsku obavezu da od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade, saglasno citiranom članu 56. stav 3. Zakona o eksproprijaciji. Kada je reč o korisniku eksproprijacije, tuženom JP ''Putevi Srbije'', koje je bilo stranka u postupku sporazumnog određivanja naknade, ovo preduzeće, koje je javno preduzeće i stim u vezi deluje u opštem interesu, moralo je da vodi računa o statusu zemljišta u vreme ekspropijacije, jer to spada u domen njegovih obaveza i da u skladu sa tim podnese ponudu o visini naknade koja odgovara statusu oduzetog zemljišta u vreme ekspropijacije. Podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti su istiniti i pouzdani i niko ne može da snosi štetne posledice zbog tog pouzdanja, odnosno učesnici u pravnom prometu ne mogu trpeti bilo kakvu štetu zbog činjenice da se upisano stanje razlikuje od stvarnog stanja nepokretnosti, međutim, donošenjem planskog dokumenta o prenameni predmetnog zemljišta iz poljoprivrednog u gradsko građevinsko zemljište, to zemljište, po sili zakona, postalo je javna svojina jedinice lokalne samouprave – Grada Vranja, zbog čega su nadležni organi Grada Vranja, u smislu člana 117. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru, bili dužni da u roku od 30 dana od nastanka promene, podnesu zahtev za sprovođenje promene Službi za katastar nepokretnosti, a koja zakonska obaveza očigledno nije poštovana u ovom slučaju, tako da u vreme kada su zaključeni sporni sporazumi o naknadi predmetno zemljište je u katastru bilo upisano kao poljoprivredno. Stoga, kada se ima u vidu sve napred navedeno, odnosno propusti nadležnih organa i to nesprovođenje promene namene zemljišta u katastru nepokretnosti, pogrešno označavanje statusa zemljišta u postupku sporazumnog određivanja visine naknade i podnošenje ponude radi određivanja naknade koja nije u stvarnom odnosu sa vrednošću izmenjenog statusa zemljišta, imali su za posledicu da se tužiocima ne isplati tržišna naknada za eksproprisano zemljište, sa kojih razloga su zaključeni sporazumi između stranaka o isplati naknade za eksproprisano zemljište protivni citiranim prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, te su stoga ništavi, u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

S obzirom da je utvrđeno da su sporni sporazumi ništavi, shodno članu 103.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, to je pravilan zaključak drugostepenog suda, da se u ovom slučaju ima primeniti odredba iz člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, ako to nije moguće, ili ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju da se ima dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje. S obzirom da vraćanje eksproprisanog zemljišta za potrebe izgradnje autoputa tužiocima nije moguće, to je tuženi dužan da isplati odgovarajuću naknadu u novcu u vidu razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište i tržišne cene prema stvarnom karakteru zemljišta kao gradskok građevinskog u visini koja je utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da je ovakav stav zauzet i u brojnim odlukama Ustavnog suda i to u odluci Už 9026/2014 od 03.11.2016. godine. Osim toga i u ovom postupku je odlučivano po ustavnoj žalbi tužilje AA, u kojoj odluci je zauzet istovetan stav kao i u napred navedenoj odluci.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1.ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić