Protiv drugostepene presude u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je pozivanje revidenta i na bitnu povredu iz člana 372. stav 1, a u vezi člana 259. ZPP. Dosuđivanjem novčanog iznosa na ime naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu, oštećenom se pruža odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra, a o tome odlučuje sud po slobodnom sudijskom uverenju u smislu člana 232. ZPP, prema merilima i okolnostima u vreme presuđenja. Stoga nije bilo potrebe odrediti veštačenje od strane veštaka medicinske struke neuropsihijatra, radi utvrđenja jačine duševnih bolova koje je trpeo tužilac zbog neosnovanog lišenja slobode. Samim tim nema bitne povrede iz navedene zakonske odredbe na koju se poziva revident, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je osuđen po presudi Okružnog suda u Čačku K br. 4/80 od 15.03.1980. godine na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci. Bio je lišen slobode u periodu od 05.10.1979. do 04.04.1981. godine, zbog ideoloških i političkih razloga. Nakon hapšenja tužilac je u istražnom zatvoru u Čačku proveo devet meseci, dugo je saslušavan od njega iznuđivani iskazi silom i maltretiranjem. Tužilac je doživljavao torturu i svakodnevne provokacije od strane islednika pri čemu su u sobama u kojima je boravio uslovi bili jako teški. U jednoj sobi bilo je sedam do osam lica, mali prozor, hrana je bila jako loša. Kaznu je izdržavao u KP Domu „Zabela“ gde su uslovi bili nešto bolji, jer su imali dnevne aktivnosti i šetnje i nisu doživljavali torture od islednika. Tužilac je zbog povrede slobode kretanja, povrede ugleda i časti i zbog poremećaja psihičke ravnoteže pretrpeo duševni bol koji je stvaran i trajan. Tužilac je rođen …. godine. U vreme hapšenja imao je svega 29 godina, roditelji tužioca su njegovo hapšenje teško podneli, otac se razboleo, izbegavali su kontakt sa ljudima. Nakon izlaska iz zatvora odnosi okoline prema tužiocu su se promenili, jer ljudi nisu smeli da mu priđu i izbegavali su ga, a dešavalo se da ga neko zove telefonom i maltretira. Tužilac je morao po izlasku iz zatvora godinu i po do dve dana da se jednom sedmično javlja u policiju, tako da se nije osećao kao slobodan čovek ni nakon izlaska iz zatvora. Tužilac je izdržao kaznu zatvora po presudi Okružnog suda u Čačku K br. 4/80 od 15.03.1980. godine koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž1 600/80 od 27.11.1980. godine i tužilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, šest meseci u periodu od 05.10.1979. do 04.04.1981. godine. Pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Čačku Reh br. 1/06 od 23.01.2008. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju tužioca i utvrđeno da je ništava pravnosnažna presuda Okružnog suda u Čačku K br. 4/80 od 15.03.1980. godine a preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije prema kojoj je tužilac osuđen iz ideološko političkih razloga zbog krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 133. stav 4. KZ SFRJ na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci i poništene pravne posledice ove osude.

Prvostepeni sud je s pozivom na odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, dosudio tužiocu novčanu naknadu od 1.000.000,00 dinara imajući u vidu protek vremena u odnosu na nastanak štete, neprenosivost prava, činjenicu da je tužilac rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem suda, na koji način mu je pružena moralna satisfakcija i u izvesnoj meri ublažen duševni bol zbog povrede časti i ugleda i uz obrazloženje da se svrha naknade ogleda u omogućavanju oštećenom licu da sebi kroz novčane iznose omogući uživanje u pojedinim životnim zadovoljstvima i blagodetima.

Apelacioni sud je pri nespornom osnovu tužbenog zahteva, zaključio da tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode, zbog neopravdane osude zbog povrede prava slobode kretanja, povrede ugleda i časti i poremećaja psihičke ravnoteže zbog čega je tužilac pretrpeo duševni bol koji je stvaran i trajan, pripada iznos od 1.500.000,00 dinara, te kako je prvostepenom presudom dosuđen iznos od 1.000.000,00 dinara, preinačuje prvostepenu presudu tako što pored tog iznosa dosuđuje još iznos od 500.000,00 dinara, s pozivom na odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužiocu pored dosuđenog iznosa navedenom presudom dosudio i iznos od još 500.000,00 dinara.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova, smatrajući da je naknada tužiocu odmerena prenisko, usled čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Stavom 2. propisano je da prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u dosuđenom iznosu. Sud je uzeo u obzir sve okolnosti slučaja imajući u vidu duševne bolove koje je tužilac trpeo zbog neosnovane osude odnosno zbog neosnovanog lišenja slobode koji predstavlja jedinstveni vid štete i koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude. Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je da je tužilac za vreme trajanja pritvora i izdržavanje kazne zatvora te nakon izlaska iz zatvora trpeo duševne bolove zbog povrede prava na slobodu, čast, ugled i dostojanstvo, za vreme boravka u zatvorima trpeo je fizičko i psihičko nasilje odnosno bio je izložen torturi zbog čega je trpeo i duševne i fizičke bolove i strah. Sud je prilikom odmeravanja naknade imao u vidu prirodu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, kao i osećaj poniženosti, obespravljenosti i socijalne marginalizacije koje je tužilac imao kako u vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne, tako i u narednom periodu nakon izlaska iz zatvora, te dosuđeni iznos od strane drugostepenog suda odgovara pretrpljenoj šteti.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi revidenta, da nižestepeni sudovi nisu utvrdili pravičnu novčanu naknadu.

Ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi prilikom odmeravanja naknade imali u vidu činjenicu da je tužilac pravosnažnom sudskom presudom od 15.03.1980. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, da je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Čačku od 23.01.2008. godine, na koji način mu je pružena moralna satisfakcija i u izvesnoj meri ublažen duševni bol zbog povredi časti i ugleda, imajući u vidu protek vremena u odnosu na nastanak štete. Navedene činjenice vezano za rehabilitaciju, sudovi su pravilno cenili i zaključili da tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode usled neopravdane osude, povrede prava slobode kretanja, povrede ugleda i časti, kao i poremećaja psihičke ravnoteže, usled čega je trpeo duševni bol koji je nesporan i trajan pripada iznos dosuđen drugostepenom presudom. Za veći iznos od dosuđenog pa do traženog iznosa pravilno je odbijen zahtev tužioca kao neosnovan. Drugostepeni sud je prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete imao u vidu sve okolnosti zbog kojih je tužilac pretrpeo štetu.

Nisu osnovani navodi revidenta, koje je isticao i u žalbenom postupku i sa kojima ustrajava i u postupku po reviziji da je pravilna primena odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahtevala obavljanje veštačenja od strane veštaka odgovarajuće medicinske struke – neuropsihijatra. Ovo iz razloga što o nematerijalnoj šteti sudovi odlučuju po slobodnom uverenju u smislu člana 232. Zakona o parničnom postupku prema merilima i okolnostima u vreme presuđenja. Svrha naknade nematerijalne štete je da se dosuđivanjem iznosa kao naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu oštećenom ovde tužiocu pruži odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težine povrede odnosno da se oštećenom licu kroz novčani iznos omogući uživanje u pojedinim životnim zadovoljstvima i blagodetima. Dakle svrha naknade nematerijalne štete je odgovarajuća satisfakcija prema značaju povređenog dobra i težini povrede, a ista se postiže dosuđenim iznosom.

Ostalim navodima revidenta, pravilnost ovakvog zaključka drugostepenog suda u pogledu visine dosuđene naknade nematerijalne štete se ne dovodi u sumnju.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.