Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao udružilac sredstava sa „Incon“ doo kao investitorom, čiji je vlasnik i osnivač bio tuženi sa 50% udela, zaključila 28.08.2008. godine Ugovor o udruživanju sredstava radi izgradnje, overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu Ov. 39380/08, čiji je predmet izgradnja jednoiposobnog stana broj 2, ukupne projektovane površine 56,71m2 u ulici ... u Beogradu. Investitor se obavezao da po principu „ključ u ruke“ izgradi i preda, uz konačni obračun, tužilji stan najkasnije do 31.12.2008. godine, a u protivnom, da će za slučaj docnje za svaki mesec zakašnjenja platiti penale od 0,2% od angažovanih sredstava. Ugovor o udruživanju sredstava radi izgradnje potpisao je tuženi u svojstvu zakonskog zastupnika „Incon“ doo. Tužilja se ugovorom obavezala da će kupoprodajnu cenu od 65.000 evra isplatiti najkasnije do 15.09.2008. godine, koju obavezu je ispunila. Stan koji je bio predmet ugovora nije završen i predat u posed tužilji u ugovorenom roku, a tužilja se sa zakašnjenjem (31 mesec) uselila u stan 01.08.2011. godine, pri čemu je u više navrata pozivala tuženog da otkloni nedostatke u stanu, što tuženi nije učinio. Navedeno društvo brisano je iz registra privrednih subjekata 20.02.2012. godine, po okončanju postupka likvidacije nad navedenim preduzećem. Tuženi je bio likvidacioni upravnik označenog privrednog društva u likvidaciji. Tužilja nije dobila nikakvo obaveštenje o pokretanju postupka likvidacije „Incon“ doo, nije imala saznanja i raspolagala činjenicama gde se upućuje prijava potraživanja preduzeća u likvidaciji, rok u kojem preduzeće mora primiti prijavu i upozorenje da će prijava biti prekludirana ako ne bude podneta u roku i svoje potraživanje nije prijavila, iako je pismima od 06.01.2011. godine i 14.03.2011. godine pozivala tuženog da izvrši svoje ugovorne obaveze. Iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke utvrđeno je da ukupan dug investitora prema tužilji, na ime razlike uplaćene i obračunate vrednosti stana i po osnovu docnje useljenja u stan, iznosi 7.470 evra.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilja traži da se tuženi obaveže da joj isplati naknadu štete proisteklu iz spornog ugovornog odnosa sa „Incon“ doo na ime razlike uplaćene i obračunate vrednosti stana i po osnovu docnje useljenja u stan u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, u visini utvrđenoj veštačenjem. Tuženi je osporio zahtev tužbe istaknutim prigovorom pasivne legitimacije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, uz ocenu da je istaknuti prigovor pasivne legitimacije osnovan te da tuženi nije pasivno legitimisan, pa time ni odgovoran tužilji na naknadu štete koju potražuje, jer tužilja nije bila u ugovornom odnosu sa tuženim, već sa „Incon“ doo koje je prestalo da postoji po okončanom postupku likvidacije i brisano iz registra.

Vrhovni sud je ocenio da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da je istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije neosnovan, te da je tuženi pasivno legitimisan i odgovoran za prouzrokovanje štete koju tužilja potražuje, jer je bio član „Incon“ doo i lice koje je zaključilo ugovor sa tužiljom istupajući kao zastupnik tog društva, zbog čega je kao likvidacioni upravnik, u postupku likvidacije „Incon“ doo, bio u obavezi da obavesti tužilju kao poznatog poverioca o pokretanju postupka prestanka društva likvidacijom, što nije učinio, na koji način je tužilju onemogućio da naplati sporno potraživanje i time joj prouzrokovao štetu.

Naime, Zakon o obligacionim odnosima u članu 155. propisuje da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04) članom 350 reguliše individualno obaveštenje poznatim poveriocima, te propisuje da: privredno društvo dostavlja poznatim poveriocima pisano obaveštenje sa kopijom registracione prijave o pokretanju postupka prestanka društva likvidacijom (stav 1.); obaveštenje iz stava 1. ovog člana sadrži naročito: 1) poštansku adresu gde se upućuje prijava potraživanja poverilaca, 2) rok u kome privredno društvo u likvidaciji mora primiti prijavu, koji ne može biti kraći od 120 dana od dana dostavljanja pisanog obaveštenja i 3) upozorenje da će potraživanje biti prekludirano ako prijava potraživanja ne bude podneta u određenom roku (stav 2.); potraživanje protiv privrednog društva u likvidaciji je prekludirano ako nije prijavljeno privrednom društvu u likvidaciji u roku iz stava 2. tačka 2) ovog člana ili ako poverilac čije je potraživanje osporeno od društva u likvidaciji ne pokrene postupak pred sudom u roku od 30 dana od dana prijema odluke o osporavanju potraživanja(stav 3.); kao i da potraživanje iz stava 3. ovog člana ne obuhvata potraživanje koje je nastalo posle nastupanja dejstva odluke o likvidaciji privrednog društva (stav 4.). Poslovi likvidacionog upravnika, regulisani su članom 356 istog zakona koji, pored ostalog, propisuje da je likvidacioni upravnik privrednog društva u okviru svojih ovlašćenja odgovoran za vođenje poslova društva (stav 2.) i da zastupa privredno društvo u likvidaciji (stav 3.). Izveštaj o sprovođenju likvidacije i predlog za deobu likvidacionog ostatka regulisan je članom 359. istog zakona koji u stavu 1. propisuje da posle podmirenja dugova privrednog društva, likvidacioni upravnik sastavlja izveštaj o sprovedenoj likvidaciji, završni likvidacioni bilans i predlog o podeli likvidacionog ostatka društva. Isplate ortacima, članovima ili akcionarima reguliše član 360. koji propisuje da imovina privrednog društva u likvidaciji koja preostane posle izmirenja potraživanja poverilaca i drugih potraživanja raspodeljuje se od strane likvidacionog upravnika ortacima, članovima i akcionarima (stav 1.). Odgovornost ortaka, članova i akcionara po okončanju likvidacije regulisana je članom 364. tako što je propisano da komanditori komanditnog društva, članovi društva sa ograničenom odgovornošću i akcionari akcionarskog društva za eventualno neizmirene obaveze ovih društava u likvidacionom postupku, odgovaraju posle okončanja tog postupka i brisanja društva iz registra solidarno do visine primljenog iznosa iz likvidacionog ostatka (stav 2).

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je istaknut prigovor nedostatka pasivne legitimacije neosnovan i da je tuženi pasivno legitimisan.

Prema pravilnom zaključku drugostepenog suda, tuženi je i odgovoran za prouzrokovanu štetu tužilji u visini utuženog potraživanja u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, koju je dužan da naknadi. Ovo s toga jer tuženom nije moglo ostati nepoznato (odnosno tuženi je znao i morao znati) da „Incon“ doo, čiji je on član, ima neisplaćeno potraživanje prema tužilji zbog kršenja ugovornih obaveza, s obzirom na to da je navedeni ugovor tuženi zaključio sa tužiljom istupajući kao zakonski zastupnik „Incon“ doo i da je tužilja tokom janura i marta 2011. godine pozivala tuženog da izvrši obaveze preuzete tim ugovorom. To dalje znači da tuženom navedena činjenica o postojanju neizmirenog potraživanja tužilje prema društvu nije mogla ostati nepoznata ni i u naknadno pokrenutom postupku likvidacije u kom je tuženi istupao u svojstvu likvidacionog upravnika, što, suprotno navodima revizije, čini pravilnim zaključak drugostepenog suda da je tužilja u postupku likvidacije „Incon“ doo, imala status poznatog poverioca, koji je obavezivao tuženog u vršenju poslova likvidacionog upravnika na postupanje saglasno članu 350 Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04). Tuženi međutim u predmetnom postupku likvidacije, nije postupio prema tužilji saglasno članu 350. Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04), usled čega tužilja nije prijavila sporno potraživanje a time ni ostvarila naplatu potraživanja u tom postupku. Navedenim propuštanjem tuženog prouzrokovana je šteta tužilji u visini nenaplaćenog spornog potraživanja, koju je tuženi u obavezi da naknadi, u smislu Zakona o obligacionim odnosima, odnosno kao štetnik (odgovorno lice) kome, s obzirom na utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, posledice navednog propuštanja po imovinu tužilje nisu mogle ostati nepoznate.

U smislu iznetog stanovišta o postojanju odgovornosti tuženog, potrebno je imati u vidu da prema citiranim odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04) redovan tok okonačanja postupka likvidacije je brisanje privrednog društva iz registra u kom tenutku preostala imovina privrednog društva (likvidacioni ostatak) postaje imovina članova društva koji od tada odgovaraju za obaveze društva. Dokazivanje u suprotnom, odnosno da je postupak likvidacije imao drugačiji ishod od redovnog toka koji zakom propisuje (obustavljen je i otvoren stečajni postupka pa nema likvidacionog ostatka) je na onoj strani kojoj dokazivanje tih činjenica ide u prilog. U ovom slučaju, prema podacima iz APR-a, koji su opštepoznati, proizlazi da je iz registra brisano „Incon“ doo u likvidaciji, što u odsustvu dokaza o suprtonom (koji teret dokazivanja je na tuženom), osnovano vodi zaključku da je postupak likvidacije nad „Incon“ doo okončan prema redovnom toku stvari i da je likvidacionog ostatka bilo, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. S obzirom da je u trenutku brisanja društva, likvidacioni ostatak, koga je u konkretnom slučaju bilo, postao imovina tuženog kao člana tog društva, koji od tada po zakonu lično odgovara za obaveze tog društva, to je suprotno navodima revizije, u ovom slučaju reč o individualnoj odgovornosti tuženog kao štetnika u smislu Zakona o obligacionim odnosima, za koju odgovornost su, kod svega do sada navedenog, ispunjeni uslovi.

Usled iznetog, pobijana presuda je doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković