Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 578/2022 od 11.01.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je ispravljena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke i presuđeno tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je bez pravne važnosti pismeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov I .../... zaključen 15.06.2011. godine pred Osnovnim sudom u Vranju između tužioca kao prodavca i tuženog kao kupca, o kupoprodaji suvlasničkog dela 1/5 stambeno-poslovne zgrade koja se u SKN u Vranju vodi kao katastarska parcela broj .../... u ulici ... broj .../..., pod zgradom 151 m2 i sukorisnik na istoj katastarskoj parceli, zemlje uz zgradu – objekat površine 86 m2, ukupne površine 237 m2, upisanoj u listu nepokretnosti broj ... KO ..., za cenu od 500.000,00 dinara. Dok je usvojen protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca i utvrđeno da je on suvlasnik na stambeno-poslovnoj zgradi koja se nalazi u ... u ulici ... broj .../... na katastarskoj parceli broj .../..., pod zgradom 151 m2 i sukorisnik na zemljištu uz zgradu – objekat površine 86 m2, upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., u udelu od 1/5 idealnog dela, a koja idealna petina se sastoji od: jednog trosobnog stana u prizemlju označenog kao poseban deo zgrade broj 2, jedne ostave u suterenu označene kao poseban deo zgrade broj 1 i jedne poslovne prostorije u prizemlju označene kao poseban deo zgrade broj 3, sa pravom trajnog korišćenja placa koji služi redovnoj upotrebi ovih delova zgrade u udelu 1/5, kao i da je držalac istih, te je naloženo tužiocu da mu ova prava prizna i mu omogući upis kod Službe za katastar nepokretnosti, a ukoliko to ne učini ova presuda će biti osnov za upis tih prava tuženog. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 269.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u celosti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postpuka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu pravnosnažnu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Međutim, osnovano se u reviziji ukazuje da je u postupku donošenja pobijene presude pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP jer je ovaj sud otvorio rapravu, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima parničnih stranaka, a da pri tome nije dao razloge o odlučnim činjenicama i nije valjano obrazložio ocenu dokaza na osnovu kojih je utvrdio činjenično stanje, kao i bitna povreda iz člana 374. stava 1. u vezi člana 4. ZPP.

Iz spisa proizilazi da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je bez pravne važnosti ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između parničnih stranaka 15.06.2011. godine, te je posledično tome odbio protivtužbeni zahtev tuženog da je on suvlasnik i sukorisnik nepokretnosti koje su predmet tog ugovora.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog na održanoj raspravi, saslušanjem stranaka i čitanjem zapisnika o izvođenju dokaza u prvostepenom postupku, utvrdio sledeće činjenično stanje:

Tužilac i tuženi (koji su u srodničkom odnosu strica i bratanca) su 15.06.2011. godine zaključili i sudski overili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, kojim je tužilac u svojstvu prodavca prodao tuženom kao kupcu svoj suvlasnički deo od 1/5 idealnog dela stambeno-poslovne zgrade koja se nalazi na katastarskoj parceli broj .../... u ulici ... broj .../... u ... i u istom udelu pravo korišćenja zemljišta navedene parcele za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 500.000,00 dinara. Predmet prodaje je realni deo stambeno-poslovne zgrade koji u prirodi predstavlja trosoban stan u prizemlju, podrum u suterenu i poslovnu prostoriju u prizemlju zgrade (označeni kao posebni delovi zgrade broj 1, 2 i 3). U ugovoru je konstatovano da je kupac isplatio kupoprodajnu cenu prodavcu u celini na dan sudske overe ugovora i da ga prodavac istovremeno uvodi u posed kupljenog dela, te da su na taj način u celosti izmirili međusobne obaveze. Sada pokojni VV (brat tužioca i otac tuženog) je pre zaključenja ugovora o kupoprodaji od 15.06.2011. godine isplatio tužiocu na ruke, bez sačinjavanja priznanice, kupoprodajnu cenu od 80.000 evra za kupovinu stana, lokala i podrumske prostorije sa 1/5 dvorišta, a nakon toga je tuženi obezbedio i isplatio tužiocu još 500.000,00 dinara, nakon čega su sudski overili ugovor u koji je unet samo ovaj iznos kao kupoprodajna cena. Istog dana parnične stranke su zaključile interni sporazum o kupovini dvosobnog stana u istoj zgradi, ali ovaj ugovor nisu sudski overavali jer stan nije bio upisan na ime tužioca. Na ime tog ugovora tuženi je predao tužiocu 12.000 evra kao deo ugovorene kupoprodajne cene od 40.000 evra. Kako preostali iznos za kupovinu ovog stana nije isplaćen, parnične stranke su vodile spor i pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vranju P 3285/13 (3935/18) ovaj ugovor je oglašen ništavim i bez pravnog dejstva, a tužilac obavezan da tuženom vrati 12.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom zateznom kamatom), dok je odbijen tužbeni zahtev za iseljenje tuženog iz stana označenog brojem 2 u prizemlju zgrade u ulici ... broj .../..., kao i zahtev za plaćanje zakupnine za korišćenje ovog stana i dva odeljenja u dvorištu u iznosu od 7.650 evra. Rešenjem RGZ Vranje od 09.08.2016. godine tuženom je na osnovu ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 15.06.2011. godine dozvoljen upis prava svojine na nepokretnosti koja je predmet ove parnice (kao i prethodnim rešenjem od 14.04.2006. godine), ali je ovo rešenje po žalbi tužioca poništeno rešenjem RGZ Beograd od 02.02.2017. godine iz razloga što ugovor ne sadrži izjavu prodavca o dozvoli upisa (clausula intabulandi). Nakon toga, rešenjem RGZ Vranje od 08.03.2017. godine odbijen je upisa prava svojine i korišćenja tuženog na predmetoj nepokretnosti iz istog razloga (jer ugovor ne sadrži izjavu o dozvoli upisa), te je na predmetnoj parceli upisan tužilac sa pravom korišćenja zemljišta katastarske parcele .../.. u 1/5 idealnog dela i kao vlasnik posebnih delova zgrade: broj 1 – podruma u suterenu, broj 2 – trosobnog stan u prizemlju i broj 3 – poslovnog prostora u prizemlju (prodavnica kolača i torti).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da tužilac nije dokazao svoje navode da je predmetni sudski overeni kupoprodaji ugovor od 15.06.2011. godine simulovan pravni posao zaključen bez namere tužioca da proda nepokretnost koja je predmet ugovora, već da je zaključen sa namerom da se omogući tuženom da ima na svom imenu nepokretnost u cilju odobravanja kredita kod banke i stavljanja hipoteke radi kupovine druge nepokretnosti - dvosobnog stana u istoj zgradi u pogledu koga su stranke zaključile interni sporazum o kupoprodaji i po kom osnovu je tuženi isplatio tužiocu deo kupoprodajne cene od 12.000 evra. Ovo stanovište drugostepeni sud je zasnovao na iskazu tuženog kao parnične stranke i na iskazima svedoka GG i DD, koji nisu saslušani neposredno na raspravi pred drugostepenim sudom, već su njihovi iskazi pročitani sa zapisnika i drugačije su ocenjeni od strane drugostepenog suda, što predstavlja bitnu povredu postupka učinjenu pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. u vezi člana 4. ZPP, na koju ukazuje sadržina izjavljene revizije, a koja je po oceni Vrhovnog suda bitno uticala na zakonitost pobijane presude. Ovo se posebno odnosi na iskaze svedoka da je otac tuženog, a brat tužioca, sada pokojni VV isplatio tužiocu kupoprodajnu cenu od 80.000 evra za kupovinu stana, lokala i podrumske prostorije sa 1/5 dvorišta za potrebe svog sina i da je taj iznos isplaćen tužiocu pre zaključenja ugovora, a da je ugovor zaključen i sudski overen tek pošto je tuženi obezbedio dodatni iznos od 500.000,00 dinara i da je to bio preostali deo kupoprodajne cene kojim je prodavac namiren u celosti.

Činjenično-pravni zaključak drugostepenog suda da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 15.06.2011. godine nije bez pravnog dejstva među ugovaračima, već se radi o punovažnom pravnom poslu koji je zaključen u zakonom propisanoj formi i koji predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine i prava korišćenja tuženog koji ima pravni interes da mu se ova prava utvrde jer na osnovu navedenog ugovora nije mogao da ih upiše kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti (zbog nedostatka clausule intambulandi) za sada se ne može prihvatiti kao pravilan.

Naime, odredbom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Prodavac je dužan predati stvar kupcu u vreme i na mestu predviđenim ugovorom, kako to propisuje član 467. istog zakona, a kupac je za preuzetu stvaru dužan platiti cenu u vreme i na mestu određenim u ugovoru, kako to propisuju odredbe člana 516. zakona.

Među strankama je nesporno da su pre zaključenja i sudske overe spornog kupoprodajnog ugovora od 15.06.2011. godine zaključili interni ugovor o kupoprodaji drugog stana u istom stambeno-poslovnom objektu i da je po tom osnovu tuženi kao kupac isplatio tužiocu kao prodavcu 12.000 evra, uz obavezu da isplati i ostatak ugovorene kupoprodajne cene do 40.000 evra nakon što realizuje sredstva kredita. Takođe, nesporno je da ovaj ugovor nisu realizovali jer tužilac nije bio upisan kao vlasnik predmetnog stana i time ovlašćen za njegovu prodaju, pa je po tužbi tuženog doneta pravnosnažna presuda kojom je tužilac obavezan na vraćanje primljenog iznosa od 12.000 evra. Ostale činjenice su među strankama bile sporne, a posebno činjenica da je otac tuženog dao tužiocu iznos od 80.000 evra na ime dela kuporodajne cene po ugovoru parničnih stranaka od 15.06.2011. godine bez ikakve priznanice.

S obzirom na sadržinu navedenih zakonskih odredbi i predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva u ovoj parnici, tuženi je primenom pravila o teretu dokazivanja bio u obavezi da u ovoj parnici dokaže visinu ugovorene kupoprodajne cene i da li je ista isplaćena u celosti (u situaciji kada je tužilac tvrdio da je ugovor fiktivno zaključen bez obaveze plaćanja cene unete u ugovor jer namera ugovrača nije ni bila kupoprodaja predmetne nepokretnosti). U procesnoj situiaciji nedostatka priznanice ili nekog drugog pisanog dokaza na okolnost plaćene cene od 80.000 evra, koja pri tome nije navedena u ugovoru, svi ostali dokazi imaju dokaznu snagu u pogledu činjenica koje su sporne među strankama i sud ima ovlašćenja iz člana 299. ZPP da u pogledu tih činjenica ispita stranke i svedoke, nakon čega može zauzeti stav o dokaznoj snazi svakog izvedenog dokaza pojedinačno i međusobno, kako to propisuju odredbe člana 8. ZPP. Međutim, pobijana presuda ne sadrži valjanu ocenu dokaza u pogledu relevantnih činjenica šta je bila namera ugovarača i u kom iznosu je ugovorena kupoprodajna cena po ugovoru od 15.06.2011. godine, odnosno da li je i u kom iznosu bila isplaćena. Ovo posebno u procesnoj situaciji suprotnih iskaza stranaka i svedoka koje drugostepeni sud nije ponovo saslušavao.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti učinjene povrede postupka u skladu sa datim primedbama i utvrditi činjenice na koje upućuje materijalno pravo i od kojih zavisi zakonita odluka u ovoj parnici. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković