Protiv pravnosnažne drugostepene presude, stranke su blagovremeno izjavile revizije zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, a tužena i zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, tako što tužilac pobija potvrđujući a tužena preinačujući deo drugostepene presude.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana, a da je revizija tužioca nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, novčani iznos koji tužilac potražuje tužbenim zahtevom od tužene oduzeti su privremeno na osnovu člana 210. ZKP dana 06.12.1999. godine od građanina BB a koje lice se nalazilo u stanu u ... u ulici ..., koji je zakupio od trećeg lica ovde tužilac. Oduzeto je 134.400 DM što sada predstavlja iznos od 68.719,59 evra kao i iznos od 18.200 USA dolara. O tome je izdata potvrda BB. Novac je oduzet u postupku pretresanja stana i drugih prostorija u ... u predmetnom stanu. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu K 1154/06 od 24.12.2007. godine okrivljeni AA i BB oglašeni su krivim i to AA zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljeni prelaz državne granice iz člana 249. stav 2. KZ SRJ i krivičnog dela posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 251. stav 2. u vezi stava 1. KZ SRJ, a BB zbog krivičnog dela posredovanje u vršenju prostitucije iz člana 251. stav 2. u vezi stava 1. KZ SRJ u pomaganju. Tužilac je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci. Prilikom donošenja presude odbijen je predlog zamenika javnog tužioca Drugog OJT u Beogradu da se AA oduzme novac u iznosu od 34.400 DM i 18.200 USD kao protivpravna imovinska korist u skladu sa čl. 84. i 85. KZ SRJ i člana 5. stav 5. ZKP s obzirom da u toku postupka nije dokazano da je predmetni novac koji je pronađen u stanu koji je koristio okrivljeni AA pribavljen izvršenjem predmetnih krivičnih dela za koje je oglašen krivim naznačenom presudom, a što bi predstavljalo uslov da bi novac u konkretnom slučaju bio oduzet, a sama činjenica da novac pronađen u stanu gde su boravile devojke kao i okrivljeni AA i okrivljeni BB ne može biti dovoljna za oduzimanje istog. Navedena presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Kž 797/09 od 03.06.2009. godine tj. tada je postala pravnosnažna. Tužilac se obraćao MUP-u Republičkoj upravi za zajedničke poslove – Organizaciona jedinica za povraćaj tog novca ali mu novac nije vraćen. BB nije uspeo da ishoduje povraćaj novca u sudskom postupku jer je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7519/13 od 04.06.2014. godine preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1794/12 od 19.11.2012. godine tako što je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 134.400 DM u protivvrednosti od 68.441,59 evra i 18.200 USD sa kamatom sa obrazloženjem da nije dokazao da je vlasnik iznosa koji potražuje.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju polazeći od odredbi člana 86. i 512. st. 1, 2. i 3. ZKP kao i člana 34. stav 1., člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 72. stav 1. i člana 376. st. 1. i 2. ZOO prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, a ovo iz razloga što tužilac nije uspeo da dokaže da je vlasnik oduzetih deviza ili zakonit i savestan držalac shodno odredbi člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Tužena jeste držala privremeno oduzeti novac ali je momentom pravnosnažnosti presude Drugog opštinskog suda u Beogradu K 1154/06 od 24.12.2007. godine odnosno dana 03.06.2009. godine kada je prvostepena presuda postala pravnosnažna otpao pravni osnov za držanje novca. Ali kako su u ovom slučaju ima primeniti institut naknade štete to proizlazi da je tužbeni zahtev tužioca zastareo. Ovo iz razloga što je krivični postupak okončan 03.06.2009. godine, a tužba je podneta 20.07.2018. godine, pa je prošao i objektivni rok od pet godina koji je propisan odredbom člana 376. ZOO u kom roku se može potraživati naknada štete prouzrokovana nepravilnim radom organa tužene.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Pri tome drugostepeni sud polazi od odredbe člana 86. ZKP („Službeni glasnik SRJ“ br. 70/01, 68/02 i „Službeni list RS“ br. 58/04... 20/09... 72/09) gde je propisano da će se predmeti koji su u toku krivičnog postupka koji su privremeno oduzeti, vratiti vlasniku odnosno držaocu ako postupak bude obustavljen a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje (član 512. ZKP) pri čemu će se predmeti vratiti vlasniku, držaocu i pre okončanja krivičnog postupka ako prestanu razlozi za njihovo oduzimanje, što stvara obavezu na strani tužene da vrati tužiocu na taj način pribavljena sredstva. S druge strane, prilikom vođenja krivičnog postupka cenjeni su interesi opšte bezbednosti i razlozi morala (predviđeni članom 512. st. 1. i 2. ZKP) pa kako je krivični postupak završen sud nije prihvatio predlog OJT da se novac oduzme, to je otpao pravni osnov za držanje predmetnog novca koji je privremeno oduzet od tužioca. Shodno članu 210. ZOO proizilazi da je tuženi dužan sporni novac vratiti tužiocu. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 20.07.2018. godine, a rok zastarelosti od 10 godina koji propisuje član 371. ZOO počinje da teče od 03.06.2009. godine kada je krivična presuda kojom je tužilac osuđen postala pravnosnažna ali i kojom je odbijeno da se od istog trajno oduzme novac) pa iz toga proizlazi da se u ovom slučaju ne može primeniti institut zastarelosti potraživanja tužioca. Pri tome drugostepeni sud nalazi da tužilac ima pravo i na kamatu od dana podnošenja tužbe 20.07.2018. godine pa do isplate shodno odredbi člana 210. i 214. ZOO a u vezi člana 277. i 39. ZOO i člana 4. st. 1. i 2. Zakona o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“, br. 119/12). U toku postupka nije dokazano da je bilo dokaza da se tužilac obraćao tuženoj sa zahtevom za povraćaj novca pa nema nesavesnosti tužene vezano za isplatu kamate za period od 30.06.2009. do 20.07.2018. godine. Stoga je preinačio prvostepenu presudu u pogledu isplate glavnog duga i kamate od 20.07.2018. godine do konačne isplate dok je u preostalom delu žalbu odbio kao neosnovanu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu. Tužiocu je predmetni novac bio oduzet privremeno, po potvrdi, a zbog vođenja krivičnog postupka. Donošenjem krivične presude trebao je da se reši i status oduzetog novca. Međutim, novac nije oduzet trajno iz čega proizilazi da je otpao pravni osnov na strani tužene da zadrži predmetni oduzeti novac pa je shodno članu 210. ZPP dužan isti i vratiti tj. isplatiti tužiocu. Pravilna je i odluka suda vezano za dosuđenu kamatu jer je doneta pravilnom primenom člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Na osnovu člana 86. Zakona o krivičnom postupku stvari koje su oduzete u toku krivičnog postupka privremeno, vraćaju se vlasniku odnosno držaocu ako postupak bude obustavljen a ne postoje razlozi za njihovo oduzimanje u smislu člana 512. ZKP. Tužilac je zakupio predmetni stan u ..., stan je koristio kao zakupac, a novac je pronađen u tom stanu što ukazuje na okolnost da je isti bio držalac tog novca jer se niko drugi u toku postupka nije javio da je novac njegov u smislu da dokazuje da je zakoniti držalac i vlasnik tog novca. Činjenica da je potvrda o oduzimanju novca data drugom licu koje je zatečeno u tom stanu, tj. BB, ne ukazuje na okolnost da tužilac nije bio držalac predmetnog novca. Teret dokazivanja da tužilac nije bio držalac odnosno vlasnik predmetnog novca je bio na strani tužene shodno odredbi člana 323. ZPP, pa je pravilno postupio drugostepeni sud kada je našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Navodi iz revizije tužene nisu takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda. Isticanje da potvrda o privremenom oduzimanju predmeta nije podobna da dovede do sticanja stvari ne može se tumačiti u kontekstu kako to tumači tužena jer potvrda je dokaz o oduzetim stvarima a ne dokaz da je neko sticalac te stvari. Takođe su neosnovani i navodi iz revizije tužene da se ovde eventualno može govoriti o naknadi štete a iz razloga koje je u tom pogledu dao drugostepeni sud koje razloge u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Imajući u vidu napred izneto Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv potvrđujućeg dela pobijane presude koji se odnosi na kamatu, prema odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 28. ZPP predviđeno je da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom Zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Tužilac je izjavio reviziju pobijajući stav 2. odluke u odnosu na nedosuđenu kamatu za period od 03.06.2009. do 20.07.2018. godine. Tim stavom drugostepene presude odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odnosu na njegov tužbeni zahtev za isplatu kamate, za taj period. Kako je tužilac reviziju izjavio protiv drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o kamati, kao sporednom potraživanju, sledi da je revizija tužioca nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić