Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao izvršni poverilac je pre otvaranja stečajnog postupka nad „Centropromet“ AD Šid, pokrenula izvršni postupak protiv „Centropromet“ AD Šid, da je rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica Šid I.2 50/10 od 07.06.2010. godine utvrđena vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika (bliže navedenih u obrazloženju nižestepenih odluka) u iznosu od 5.457.750,00 dinara, nakon čega je 11.08.2010. godine između STR „Antilop “ iz Šida PR AA i Privrednog društva za trgovinu „Centropromet“ AD Šid zaključen ugovor o prodaji putem neposredne pogodbe koja je veća od utvrđene, koji je overen pred Osnovnim sudom u Šidu pod Ov 4260/10 od 11.08.2010. godine, kojim je ugovoreno da „Centropromet“ AD Šid kao izvršni dužnik prodaje a STR „Antilop “ iz Šida PR AA kao izvrđni poverilac - kupac kupuje nepokretnosti koje su predmet prinudne prodaje i koje su pisane u LN .. KO ... za međusobno ugovorenu cenu od 5.700.000,00 dinara. Članom 2. ugovora konstatovano je da navedena cena pokriva potraživanje izvršnog poverioca – kupca prema izvršnom dužniku – prodavcu u iznosu od 5.700.000,00 dinara, pa je zaključivanjem ovog ugovora za izvršnog dužnika prestala obaveza iz izvršne isprave – rešenja Opštinskog suda u Šidu I.2 50/10 u celosti.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 355/2011 od 31.05.2011. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Centropromet“ AD Šid. Zaključkom o listi potraživanja St 355/2011 od 16.03.2012. godine, utvrđeno je kao osnovano potraživanje poverioca AA na iznos glavnog duga od 5.890.000,00 dinara i iznos od 1.081.750,55 dinara, ukupno 6.971.790,55 dinara koje je svrstano u treći isplatni red. U stečajni postupak, stečajni dužnik ušao je sa većinskim društvenim kapitalom, budući da je odlukom Agencije za privatizaciju od 12.03.2009. godine poništena privatizacija i kapital preduzeća „Centropromet“ AD Šid koji iznosi 70% ukupno registrovanog društvenog kapitala preduzeća prenela Akcijskom fondu. Rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 St 127/2020 od 21.07.2020. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužilje i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St 355/2011 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 30 dana od dana prijema rešenja preduzme sve procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju stečajni postupak. Rešenjem St 355/2011 od 15.09.2011. godine određeno je bankrotstvo stečajnog dužnika nakon čega je stečajni upravnik pristupio unovčenju imovine stečajnog dužnika (na način bliže naveden u obrazloženju nižestepenih odluka). U toku postupka je utvrđeno da je sprovedena delimična deoba prema kojem je procenat namirenja poverilaca prvog i drugog isplatnog reda 100%, tako da je preostalo namirenje poverilaca trećeg isplatnog reda, a koji su već delimično namireni. Utvrđeno je da je tužilja delimično namirena te da joj nije isplaćeno potraživanje od ukupno 5.903.463,00 dinara od čega iznos od 5.890.000,00 dinara na ime glavnog duga i iznos od 13.463,00 dinara na ime kamate utvrđene i priznate u stečajnom postupku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao Privredni sud u Sremskoj Mitrovici, za čije propuste odgovara tužena Republika Srbija, kako po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, primenom odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenivši da nije osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužilje prema stečajnom dužniku „Centropromet“ AD Šid u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Sremskoj Mitrovici St 355/2011, budući da tužilja nije dokazala postojanje adekvatne uzročno posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i umanjenje imovine tužilje u visini iznosa koji potražuje tužbom, a koje potraživanje nije namireno do otvranja stečajnog postupka ni u toku njegovog trajanja. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da tužena ne moće odgovarati za insolventnost lica sa kojim je tužilja slobodnom voljom stupila u komercijalni odnos.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3). 

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici R4 St 127/2020 od 21.07.2020. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilja nije dokazla da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Sremskoj Mitrovici St 355/2011, pretpela imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilja nije dokazala da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom i u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiljino potraživanje, a da joj ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilja nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja njenog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužilje na imovinu, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka, i prema nalaženju ovog suda Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilja slobodnom voljom stupila u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilja ima nenamireno potraživanje a koje nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje, pa Republika Srbija nema obavezu da tužilji naknadi imovinsku štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika. Na osnovu svega iznetog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić