U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Avlijaš, advokat iz ... – ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Branimir Nešić, advokat iz ..., radi naknade štete i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4674/22 od 24.02.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 10.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4674/22 od 24.02.2023. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 53/18 od 30.03.2022. godine tako što se USVAJA tužbeni zahtev tužioca i obavezuje tuženi BB iz ... da tužiocu AA iz ... isplati iznos od 41.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.10.2017. godine do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 599.595,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 53/18 od 30.03.2022. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 41.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.10.2017. godine do isplate, kao neosnovan (stav prvi izreke); odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka kao neosnovan (stav drugi izreke); obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 212.809,50 dinara (stav treći izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4674/22 od 24.02.2023. godine, stavom prvim izreke potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 53/18 od 30.03.2022. godine i žalba tužioca odbijena kao neosnovana; stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) i ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitosti i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključle ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. .../... dana 26.05.2009. godine kojim je tuženi prodao tužiocu stan površine 33,40 m2 u suterenu zgrade (lamela ...), označenom brojem ... u stambenoj zgradi u ..., ulica ... ... (kasnije kućni broj ... ...) na kp br. .../... KO ... . Odredbom člana 5. navedenog ugovora tuženi je dao tužiocu dozvolu da kada se za to steknu uslovi može uknjižiti pravo svojine na navedenoj nepokretnosti bez njegove saglasnosti i prisustva kao prodavca (clausula intabulandi). Tuženi je tužiocu 30.05.2009. godine predmetni stan zapisnički predao u državinu predajom ključeva stana. Sporna nepokretnost – stan, kao i zgrada u kojoj se stan nalazi, upisana je u javne knjige u toku 2013. godine, dok tužilac na osnovu ugovora o kupoprodaji od 26.05.2009. godine nije izvršio upis prava svojine na svoje ime u javnim knjigama. Na osnovu pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 50342/10 od 24.03.2016. godine protiv tuženog je pokrenut postupak izvršenja koji je sprovodio javni izvršitelj Ratko Vidović iz ... pod II 110/17. Tuženi je pre nego što je protiv njega pokrenut izvršni postupak obavestio tužioca o istom i svojim dugovima, kao i da je potrebno da tužilac izvrši upis svog prava svojine u javne knjige, a obavestio je usmeno i javnog izvršitelja Ratka Vidovića o postojanju ugovora o kupoprodaji koji je zaključio sa tužiocem. U postupku izvršenja protiv tuženog, radi namirenja njegovog duga 05.10.2017. godine predmetni stan koji je tužilac kupio od tuženog prodat je kupcu „VV“ DOO ... . Tužilac je penzioner stalno nastanjen u ..., povremeno dolazi u ... . U vreme kada je zgrada uknjižena 2013. godina na dva ulaza u zgradu postojalo je obaveštenje kojim se vlasnici stanova mole da izvrše uknjižbu stanova na svoje ime; obaveštenje je bilo potpisano od strane investitora – tuženog.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da nisu ispunjeni uslovi za obavezivanje tuženog na isplatu novčanog iznosa tužiocu od 41.100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.10.2017. godine do isplate, jer u konkretnom slučaju nema skrivljene radnje ili propuštanja vršenja dužne pažnje koje je učinjeno od strane tuženog, kojom je tužiocu prouzrokovana šteta u vidu umanjenja njegove imovine. Tuženi je u celosti izvršio sve obaveze prema tužiocu iz ugovora o prodaji predmetnog stana, pri samom zaključenju ugovora dao je tužiocu bezuslovnu dozvolu za upis prava svojine u javne knjige (clausula intabulandi); stan je tužiocu 30.05.2009. godine predao u državinu koju je tužilac mirno uživao u periodu od više godina; stambena zgrada je uknjižena u javne knjige 2013. godine na ime tuženog kao investitora nakon čega je te 2013. godine na dva ulaza zgrade investitor stavio obaveštenje kojim se mole vlasnici stanova da izvrše uknjižbu stanova na svoje ime; tuženi je pre pokretanja izvršnog postupka obavestio tužioca o svojim dugovima, kao i da je neophodno da tužilac izvrši upis svog prava svojine u javne knjige – tužioca je obavestio o pokrenutom izvršnom postupku, a javnog izvršitelja je obavestio o postojanju ugovora o kupoprodaji sa tužiocem za predmetni stan – da isti nije tuženikovo vlasništvo; tužilac shodno članu 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (tada važećem) iako je znao da je pokrenut postupak izvršenja protiv tuženog, nije podneo prigovor, ni tužbu radi nedopustivosti izvršenja kao treće lice koje polaže pravo na predmetu izvršenja, pa je stan prodat u izvršnom postupku kupcu „VV“ DOO ... . Zbog navedenog nema uzročno-posledične veze između štete koju tužilac trpi i činjenja tuženog, pa nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 154. i 155. ZOO, a nema uslova ni za primenu člana 210. ZOO, jer su ugovorne prestacije iz punovažnog ugovora o prodaji u celosti izvršene, a tužilac nije izvršio upis prava svojine u javnim knjigama na svoje ime, pa nije postao zemljišno-knjižni vlasnik na stanu u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zbog čega su tužbeni zahtev tužioca odbili kao neosnovan.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo pri donošenju pobijanih presuda.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi (stav 1.). Obaveza vraćnja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.).

Tužilac u ovoj parnici tužbenim zahtevom traži da mu tuženi po osnovu naknade štete isplati iznos od 41.100 evra sa pripadajućom kamatom, koji iznos predstavlja kupoprodajnu cenu koju je on platio prodavcu, ovde tuženom, po punovažnom ugovoru o kupoprodaji stana, a taj stan je prodat trećem licu u izvršnom postupku radi namiranja tuženikovih dugova.

Ugovor o kupoprodaji predmetnog stana Ov. .../... od 26.05.2009. godine zaključen između parničnih stranaka predstavlja punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine tužiocu na istom. Zaključivanjem punovažnog ugovora o kupoprodaji, koji je overen pred nadležnim sudom 26.05.2009. godine i u potpunosti izvršen, tužilac je postao vanknjižni vlasnik spornog stana. Iako je tužilac vanknjižni vlasnik predmetnog stana, on uživa pravnu zaštitu koja pripada vlasniku, kako u odnosu na treća lica, tako i u odnosu na prodavca. U toj situaciji nužno je odstupanje od pravila iz člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojim je propisano da se svojina na nepokretnostima na osnovu pravnog posla stiče upisom u javne knjige ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, jer to odstupanje proizilazi iz odredbe člana 50. ZIO kojim se na podnošenje prigovora i tužbe radi nedopustivosti izvršenja ovlašćuje treće lice koje polaže pravo na predmetu izvršenja, a ne samo zemljišno-knjižni vlasnik, nepokretnosti koja je predmet izvršenja. U konkretnom slučaju iako tužilac nije postupio po članu 50. ZIO, tužiocu je povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava RS – u ovom slučaju imovinsko pravo na spornom stanu tužioca kao njegovog vanknjižnog vlasnika. Tuženi se neosnovano obogatio na račun tužioca u smislu odredbe člana 210. ZOO. Imovina tužioca, stan koji je platio 41.100 evra prodat je u izvršnom postupku radi namirenja dugova tuženog. Taj iznos je tuženi stekao bez osnova jer je imovina tužioca (stan plaćen 41.100 evra) prešao u imovinu tuženog bez pravnog osnova. Zbog toga je tuženi u obavezi da tužiocu isplati ovaj iznos u smislu odredbe člana 210. ZOO (sud nije vezan pravnim osnovom tužioca u smislu člana 192. stav 4. ZPP).

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. stav 1. ZPP, pa su tužiocu prema opredeljenom zahtevu dosuđeni troškovi potrebni za vođenje celokupnog postupka u ukupnom iznosu od 599.595,00 dinara i to: za sastav tužbe 22.500,00 dinara, zastupanje na četiri održana ročišta po 24.000,00 dinara, za zastupanje od strane punomoćnika na dva odložena ročišta po 12.750,00 dinara, na ime sudske takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu po 73.119,00 dinara, za sastav žalbe 45.000,00 dinara, za sastav revizije 45.000,00 dinara, taksa na reviziju u iznosu od 146.238,00 dinara. Visina troškova određena je prema vrednosti predmetnog spora primenom Advokatske i Taksene tarife. O traženoj zakonskoj zateznoj kamati na troškove parničnog postupka odlučeno je primenom člana 277. stav 1. i člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove potrebne radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković