Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04... 111/09) u vezi člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba ZPP-a se u reviziji tužene ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao kupac sa BB, kao prodavcem, dana 31.01.1997. godine, zaključio ugovor o kupoprodaji spornog stana. Ugovor je overen kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod Ov.br. 62/97. Isplatio je kupoprodajnu cenu u celosti, platio porez na prenos apsolutnih prava i istog dana se uselio u predmetni stan, gde je živeo nesmetano sa svojom porodicom, sve dok tužena 2007.godine, na osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 1360/07 od 21.05.2007. godine, nije započela izvršenje presude kojom je obavezan BB, da se iseli iz tog stana. Tužilac je tom prilikom saznao da je ugovor o otkupu stana koji je BB dana 06.11.1996. godine zaključio sa državom SRJ - Savezna vlada, Savezno ministarstvo pravde, Savezna direkcija za imovinu SR, kao prodavca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, oglašen ništavim, da je otkazan ugovor o zakupu stana zaključen dana 04.03.1996. godine, te da je obavezan BB da predmetni stan preda državnoj zajednici Srbija i Crna Gora na slobodno raspolaganje i korišćenje, ispražnjen od svih lica i stvari. Tužilac je pokrenuo sudski postupak povodom navedenog izvršenja u kome je doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7704/12 od 30.09.2011. godine, kojom je proglašeno nedopuštenim izvršenje na osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I 1360/07 od 21.05.2007. godine. Nakon toga, tužena je pokrenula sudski postupak u kome je tražila da sud utvrdi da je ništav Ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključen dana 31.01.1997. godine između BB i tužioca, overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov 62/97. Postupak je okončan pravnosnažnom odlukom suda kojom je odbijen tužbeni zahtev.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužilac stan stekao putem održaja, budući da ima zaključen ugovor dana 31.01.1997. godine, u formi propisanoj Zakonom o prometu nepokretnosti u vreme važenja zaključenja ugovora sa prodavcem koji je svoje pravo vlasništva na stanu dokazao overenim ugovorom o otkupu stana od 06.11.1996. godine, s obzirom da je kupoprodajni ugovor ispunjen u celosti i da je tužilac u nesmetanom posedu stana od zaključenja ugovora od 31.01.1997. godine do 2007. godine, tj. više od 10 godina. Okolnost da je ugovor o otkupu stana od 06.11.1996. godine, na osnovu koga je prodavac stana stekao vlasništvo nad stanom, naknadno proglašen ništavim ne može uticati na zakonitost državine tužioca, s obzirom da je on u državinu stupio na osnovu ugovora koji predstavlja zakonit pravni osnov, kao i činjenicu da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1250/16 od 23.03.2017. godine odbijen tužbeni zahtev za utvrđivanje ništavosti tog ugovora. Stoga je shodno članu 28. stav 2. i člana 72. stav 1. ZOSPO tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučeno kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo. Tužilac je pribavio pravni osnov za sticanje svojine na predmetnom stanu putem ugovora koji je zaključio sa pravnim prethodnikom BB 31.01.1997. godine. Stoji činjenica da je ugovor o otkupu koji je zaključio raniji vlasnik BB sa prodavcem, oglašen ništavim. Međutim, tuženi je saznao za tu ništavost tek kada je pokrenut postupak za iseljenje 21.05.2007. godine, tj. nakon proteka roka od 10 godina kada je zaključio ugovor o kupovini i kada je ušao u državinu spornog stana. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac shodno odredbi člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kao i člana 72.stav 1.istog zakona, stekao svojinu putem održaja, protekom roka od 10 godina od dana zaključenja ugovora o kupoprodaji, koji je zaključen 31.01.1997. godine. Tužilac je savestan držalac spornog stana, ima pravni osnov i protekao je rok od 10 godina, pa je pravilno postupljeno kada je tužbeni zahtev tužioca usvojen.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Ne može se prihvatiti tvrdnja tužene da je tužilac nesavestan držalac, jer to ničim nije dokazano. Okolnost da je ugovor o otkupu stana od 06.11.1996. godine na osnovu koga je raniji prodavac stekao vlasništvo na stanu naknadno proglašen ništavim, ne može uticati na zakonitost državine tužioca, s obzirom da je on u državinu stupio po osnovu ugovora koji predstavlja zakoniti osnov, naznačeni ugovor nije poništen, a tuženi nije dokazao nesavesnost tužioca u vezi državine spornog stana.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković