Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23). O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Pravnosnažnom presudom donetom u ovom predmetu delimično je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezani da naknade nematerijalnu štetu za pretrpljene fizičke bolove i strah koje je tužilja pretrpela u periodu od ...2010. do ...2010. godine. Naime, tuženi lekar BB izveo je tužiljin porođaj carskim rezom ...2010. godine u tuženoj Opštoj bolnici u Novom Pazaru u kojoj je zaposlen. Nakon toga su kod tužilje nastupile komplikacije jer se razvila infekcija zbog koje je dva dana po otpustu, ponovo primljena u bolnicu ...2010. godine. Kako joj se stanje pogoršalo do životno ugrožavajućeg, bila je hitno transportovana u Klinički centar u Kragujevcu, gde je ponovo operisana. I pored višemesečnog lečenja i oporavka kod tužilje su ostale zdravstvene posledice koje zahtevaju pomoć lekara različitih specijalnosti (psihijatra, interniste, neurologa, pulmologa, oftalmologa). Tuženi lekar je, s obzirom da je učinio više propusta pri pružanju lekarske pomoći tužilji jer nije primenio odgovarajuće higijenske mere i očigledno nesavesno postupao, oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 1. u vezi sa članom 251. stav 1. KZ i izrečena mu uslovna osuda i mera bezbednosti zabrane vršenja poziva ginekologa-akušera u trajanju od tri godine, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru K 586/14 od 27.11.2018. godine (potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 1-95%19 od 08.02.2019. godine).

Obrazloženje pobijane presude za odluku o usvajanju tužbenog zahteva u odnosu na tuženog lekara, koji je zbog svojih propusta pravnosnažno oglašen krivim u krivičnom postupku, ne odstupa od pravnog stava koji je revizijski sud izrazio u više svojih odluka o tome da se odgovornost zbog lekarske greške zasniva na krivici. Odgovornost lekara-štetnika počiva kako na odredbama čl. 154. stav 1. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojima za štetu odgovora i dužan je naknaditi je onaj ko je drugom prouzrokuje, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, pri čemu krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom, tako i na tada važećim odredbama čl. 40. stav 1. i 197. stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/05, 72/09 – dr. zakon, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – dr. zakon, 93/14, 96/15, 106/15, 113/17 - dr. zakon), prema kojima pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu, pri čemu se pod stručnom greškom, u smislu tog zakona, podrazumeva nesavesno lečenje, odnosno zanemarivanje profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, odnosno nepridržavanje ili nepoznavanje utvrđenih pravila i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovode do narušavanja, pogoršanja, povrede, gubitka ili oštećenja zdravlja ili delova tela pacijenta.

Presude ovog suda na koje se revident poziva (Rev 2847/2006, Rev 243/2016 i Rev 2247/2019) nisu primenjive na konkretan slučaj, jer je u njima razmatrana samostalna odgovornost tuženih zdravstvenih ustanova za radnje njihovih zaposlenih štetnika, koji u tim postupcima nisu bili tuženi. Za razliku od toga, u ovom postupku su tuženi i zdravstvena ustanova, čija je odgovornost neosporna i pravnosnažno utvrđena, i u njoj zaposleni štetnik – tuženi lekar, čija se odgovornost ceni zasebno i nije isključena postojanjem odgovornosti zdravstvene ustanove. Pri tom, odgovornost tuženog lekara je utvrđena ne samo pravnosnažnom krivičnom presudom, već i veštačenjem u ovom postupku, na osnovu nalaza i mišljenja sedmočlanog Odbora za sudskomedicinska i sudskopsihijatrijska veštačenja Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu. Tuženi lekar je prenebregao pravila koja čine medicinski standard (dobra lekarska praksa), koja određuju sami pripadnici lekarskog zanimanja svojim profesionalnim radom, i nije postupao sa brižljivošću koju nalažu pravila struke, pa u takvoj situaciji, pored odgovornosti bolnice, postoji i odgovornost lekara koja se zasniva na krivici, zbog čega nisu osnovani navodi revidenta o postojanju suprotne sudske prakse.

Navodi o previsokom odmerenju naknade nematerijalne štete, ne predstavljaju razlog iz člana 404. ZPP koji bi opravdavao zaključak o dozvoljenosti posebne revizije, jer se naknada štete odmerava zavisno od okolnosti svakog konkretnog slučaja, vrste i brojnosti prouzrokovanih zdravstvenih problema, nastalih posledica i težine i trajanja fizičkih i duševnih bolova i straha.

Pošto uz reviziju nisu priložene pravnosnažne odluke koje bi, zbog drugačijeg odlučivanja, opravdavale potrebu ujednačavanja sudske prakse, niti u ovom slučaju, po oceni Vrhovnog suda, ima pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ni potrebe za novim tumačenjem prava, što su razlozi koji bi opravdavali izuzetno odlučivanje po izjavljenoj reviziji, odlučeno je kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. ZPP.

Revizija nije dozvoljena ni u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP pošto je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu na može da se podnese (član 403. stav 1. i 3. ZPP).

Saglasno odredbama člana 401. st. 1. i 3. ZPP reviziju stranke mogu izjaviti protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, s tim što revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu je podneta 16.10.2017. godine radi naknade štete, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 1.300.000,00 dinara i očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija nije dozvoljena.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u drugom stavu izreke na osnovu člana 413. ZPP tako što je revizija odbačena kao nedozvoljena.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković