U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke žive u istom mestu i dugogodišnji su poznanici. Dana 16.04.2011. godine su se sastale u motelu „Božur“ u ... kojom prilikom je tužilac zatražio od tuženog novac na zajam, radi ulaganja u određeni poslovni poduhvat. Tuženi je pristao da tužiocu preda zajam u traženom iznosu od 49.500 evra, uz dogovoreni rok vraćanja od pet godina, na taj način da tužilac prve četiri godine vraća tuženom iznos od po 10.000,00 evra, a da mu pete godine vrati iznos od 9.500,00 evra. Nakon postignutog dogovora oko iznosa zajma i roka vraćanja, tuženi je predao tužiocu iznos od 49.500 evra, pred dvojicom svedoka VV i GG, kojom prilikom je sačinjena i potvrda kojom je konstatovano da tuženi tužiocu daje na ime pozajmice iznos od 49.500 evra bez kamate, sa rokom vraćanja od pet godina, odnosno do 16.04.2016. godine. Tužilac je u potvrdi svojeručno napisao svoje ime i prezime, JMBG i iznos pozajmice od 49.500 evra, te je svojeručno potpisao. Tuženi je na potvrdi upisao datum vraćanja i svojeručno je potpisao. Svedok VV je radio kod tuženog kao vozač, a drugi svedok GG je kupovao cigle od tuženog, pa je dolaskom u motel tuženog radi isplate cene za kupovinu cigle zatekao tuženog i tužioca koji su tom prilikom sačinjavali potrdu, upoznao se sa tužiocem i pristao da bude svedok davanja zajma. Tuženi je pred svedocima izbrojao novac u iznosu od 49.500 evra i predao ga tužiocu, a i svedoci su svojeručno potpisali potvrdu koja je sačinjena u jednom primerku.

Kada je došlo vreme da tužilac u skladu sa dogovorom vrati prvu ratu zajma tuženom u iznosu od 10.000 evra, tužilac to nije učinio, jer nije imao sredstava. S obzirom na to da je tuženi insistirao na vraćanju dogovorenog iznosa, tužilac je u nameri da navedeni novčani iznos obezbedi od svojih roditelja predložio tuženom da naprave fiktivnu potvrdu sa neistinitom sadržinom da tužilac tuženom daje pozajmicu od 10.000 evra, kako bi se od roditelja tužioca prikrila činjenica da navedena transakcija predstavlja način vraćanja zajma koji je tužilac uzeo od tuženog. Tuženi je pristao na ovakav predlog, želeći da dođe do dela novca koji je zajmio tužiocu. Dana 29.11.2012. godine, majka tužioca je tuženom predala novčni iznos od 10.000 evra (novac tužiočevih roditelja koji su dobili prodajom zemlje) kojom prilikom su parnične stranke sačinile potvrdu u kojoj je konstatovano da je tuženi od tužioca primio iznos od 10.000 evra na ime pozajmice, bez kamate, koji će vratiti u roku od tri godine. U potvrdi je na zahtev tuženog naznačeno da je isključivo može upotrebiti lično tužilac, iz razloga što je tuženi, svestan neistinitosti njene sadržine, želeo da se obezbedi od zahteva trećih lica odnosno da onemogući trećim licima da mu se obrate radi vraćanja zajma, koji faktički nikada nije ni dat tuženom. Ta potvrda je sačinjena u kući tužioca pred roditeljima tužioca i istu su tužilac i tuženi svojeručno potpisali. Po proteku trogodišnjeg roka koji je naznačen u potvrdi, majka tužioca DD se više puta obraćala tuženom sa zahtevom za vraćanje novca, a tuženi joj je govorio da stvari nisu onakve kako ona navodi, ne iznoseći stvarne činjenice i dogovor koji je postigao sa njenim sinom, ovde tužiocem.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbe člana 557, u vezi člana 277, 324. i 395. Zakona o obligacionim odnosima i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP i ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan, a da je protivtužbeni zahtev osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Ocenom pisanih dokaza u spisima, iskaza stranaka i saslušanih svedoka, utvrđeno je da je tuženi tužiocu 16.04.2011. godine, u prisustvu dva svedoka, pozajmio novčani iznos od 49.500 evra, bez kamate, na period od pet godina, o čemu je sačinjena pisana potvrda koju su ugovorne strane svojeručno potpisale. Prema postignutom dogovoru stranaka, tužilac je tuženom trebalo da pozajmljeni novčani iznos vrati na taj način što bi prve četiri godišnje rate vratio u iznosu od po 10.000 evra, a petu ratu u iznosu od preostalih 9.500 evra. Međutim, kako u vreme dospelosti prve godišnje rate i nekoliko meseci nakon toga, tužilac nije imao 10.000 evra koje je trebalo da vrati tuženom, parnične stranke su u prisustvu roditelja tužioca sačinile potvrdu od 29.11.2012. godine sa fiktivnom sadržinom, o navodnom učinjenom zajmu tužioca tuženom u iznosu od 10.000 evra, na period od tri godine, kako bi se od roditelja tužioca, koji su obezbedili taj novac, prikrile činjenice da taj novac predstavlja delimično vraćanje zajma koji je tužilac uzeo od tuženog, jer roditelji tužioca o zajmu koji je tuženi učinio tužiocu nisu imali saznanja. Na zaključak suda da je reč o fiktivnom pravnom poslu ukazuje i citirana formulacija u potvrdi od 29.11.2012. godine da tu potvrdu može upotrebiti isključivo tužilac, jer je tuženi znajući da je sadržina te potvrde neistinita i da prikriva ugovor o zajmu koji je tuženi dao tužiocu, želeo da se obezbedi od zahteva roditelja tužioca za vraćanje zajma, jer takav zajam nikada nije ni dat tuženom, već predstavlja delimično vraćanje zajma koji je tužilac od tuženog uzeo 16.04.2011. godine.

Kod takvog stanja stvari se po oceni Vrhovnog suda, u odsustvu dokaza za suprotnu tvrnju, navodima revizije ne dovodi u sumnju zaključak nižestepenih sudova da tužbeni zahtev tužioca za vraćanje zajama u iznosu od 10.000 evra nije osnovan, jer takav zajam nije ni nastao, već da iznos od 10.000 evra koji je tužilac predao tuženom 29.11.2012. godine predstavlja ispunjenje dela duga tužioca prema tuženom, usled čega je osnovan protivtužbeni zahtev za vraćanje preostalog dela duga tužoca prema tuženom u iznosu od 39.500 evra, sa kamatom od dospelosti poslednje pete godišnje rate po ugovoru o zajmu od 16.04.2011. godine.

Navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi, kojima osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavlja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužioca kojima je s pozivom na bitne povrede odredaba parničnog posutpka učinjene u postupku pred prvostepenim sudom i s pozivom na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje osporavao pravilnost porvostepene presude, ali je po oceni Vrhovnog suda dao pravilne razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković