Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 177/21 od 26.01.2021. godine, prvim stavom izreke, žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u pobijanom odbijajućem delu i tužena obavezana da tužiocu pored dosuđenog iznosa naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neosnovane osude od 6.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od pravnosnažnosti presude do isplate, isplati tužiocu još 2.000.000,00 dinara (ukupno 8.000.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od pravnosnažnosti presude do isplate. Drugim stavom izreke, u preostalom pobijanom nepreinačenom odbijajućem delu, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Trećim stavom izreke, žalba tužene je delimično usvojena, odluka o troškovima postupka preinačena i obaveza tužene na naknadu troškova postupka tužiocu snižena sa iznosa od 502.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate na iznos od 351.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Četvrtim stavom izreke, u preostalom pobijanom nepreinačenom usvajajućem delu žalba tužene je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u navedenom delu. Petim stavom izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost drugostepene odluke u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013- US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana, a revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je presudom Višeg suda u Subotici K 21/16 od 18.10.2016. godine oglašen krivim za krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 4. Krivičnog zakona i za tri krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 30 godina, koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 109/17 od 24.03.2017. godine. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz 489/17 od 20.09.2017. godine, usvojen je zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti i navedene presude su ukinute. Tužilac je presudom Višeg suda u Subotici K 102/17 od 14.03.2018. godine, na ponovljenom suđenju oglašen krivim za jedno krivično delo razbojništva i osuđen je na kaznu zatvora od sedam godina, a za ostala krivična dela je oslobođen optužbe. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž 833/18 od 11.12.2018. godine, presuda Višeg suda u Subotici K 102/17 od 14.03.2018. godine je preinačena i tužilac oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništva, ukinut mu je pritvor određen 18.07.2013. godine i istog dana pušten na slobodu. Tužilac je u pritvoru proveo 1.972 dana, u periodu od 18.07.2013. godine do 11.02.2018. godine. Neosnovano lišenje slobode i neosnovana osuda za tužioca su bile teške stresogene situacije, a iznenadno lišenje slobode 18.07.2013. godine šokantno i poražavajuće jer je tužilac znao da nije kriv, a tokom boravka u pritvoru vanbračna supruga je obavestila tužioca da planira da se sa njihovo troje dece preseli u Nemačku. Tužilac se često obraćao zatvorskom lekaru zbog anksiozno-depresivne simptomatologije, tokom neosnovanog lišenja slobode su mu bili otežani koncentracija i pažnja, bio je potišten zbog razdvojenosti od supruge i dece, a znao je da mu za dela koja mu se stavljaju na teret preti dugogodišnja kazna zatvora. Tužilac je trpeo duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i tokom boravka u zatvoru intenziteta i trajanja bliže navedenih u nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužena u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona obligacionim odnosima, a u vezi člana 584. stav 1. i člana 585. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode i neosnovane osuđivanosti, čime su tužiocu povređeni čast i ugled, odnosno pravo i sloboda ličnosti, zbog čega mu u smislu odredbe člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima pripada iznos od 2.000.000,00 dinara po osnovu neosnovanog lišenja slobode i iznos od 4.000.000,00 dinara za neosnovano osuđivanje, dok je do traženog iznosa tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je, nalazeći da je pravilan zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tužene za nastalu štetu tužiocu, zbog pogrešne primene materijalnog prava iz člana 200. ZOO, a imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade tražene nematerijalne štete, pored iznosa dosuđenog prvostepenom presudom isplati iznos od još 2.000.000,00 dinara, uz zaključak da duševni bolovi usled neosnovanog lišenja slobode i neopravdane osude predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude i neosnovanog lišenja slobode.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. ZOO kada je tužiocu na ime tražene nematerijalne štete pored iznosa dosuđenog prvostepenom presudom dosudio iznos od još 2.000.000,00 dinara, na šta se osnovano i u reviziji tužene ukazuje.

Odredbom člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prema stavu 2. istog člana, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Po oceni ovog suda, visinu tražene nematerijalne štete pravilno je utvrdio prvostepeni sud, pri čemu je pravilno vrednovao sve okolnosti konkretnog slučaja.

Naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Protiv tužioca se vodio krivični postupak koji se pokazao neosnovanim. Takav postupak, a naročito iznenadno lišenje slobode, loši pritvorski uslovi i saopštenje vanbračne supruge da planira sa decom da se preselu u inostranstvo, poremetili su mir i njegovu psihičku ravnotežu, povredili čast, ugled i dostojanstvo što sve uzrokuje intenzivne i dugotrajne duševne bolove. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost, radost, uživanje ili neko zadovoljstvo u najširem smislu reči, tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja. Za ove vidove štete među najrelevantnije faktore spada vreme boravka u pritvoru; uslovi boravka i humanost zatvorskih uslova; ponašanje stražara i zatvorskog osoblja; nanošenje verbalnih i realnih uvreda i torture; nedostatak radnog angažovanja; ali to nisu jedine okolnosti koje se moraju uzeti u obzir. Na visinu naknade za ovaj vid nematerijalne štete utiču i vrsta krivičnog dela koje je bilo predmet istrage, natpisi u štampi, radioteleviziji i opšte interesovanje javnosti o suđenju, korišćenje sredstava rehabilitacije i činjenica da li je oštećeni zahtevao objavljivanje presude na osnovu saopštenja posle neopravdanog pritvora; životno doba lica koje je neosnovano lišeno slobode i njegovo porodično stanje; zanimanje, društvena aktivnost, raniji neporočni život, ranija neosuđivanost; smanjeni izgledi za napredovanje u službi; organičenja u obavljanju političkih i društvenih funkcija; omalovažavanje i neprihvatanje u mestu prebivališta i radnoj sredini i druge okolnosti.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito činjenicu da pravična naknada nematerijalne štete ne predstavlja reparaciju, već satisfakciju radi uspostavljanja psihičke i emocionalne ravnoteže koja je postojala pre štete, da tužilac nije koristio mogućnost zadovoljenja po članu 199. ZOO, Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravilno prvostepeni sud odmerio pravičnu novčanu naknadu u konkretnom slučaju za ovaj jedinstveni vid štete. Kod navedenog su ostali revizijski navodi tužene kojima se osporava visina naknade u dosuđenom iznosu neosnovani.

Naime, istaknute činjenice i pravna priroda naknade neimovinske štete (moralna satisfakcija), okolnost da ona nema kazneni karakter, da zavisi od ekonomskog stanja društva (države) u kome se dosuđuje i da postupak državnih organa – vođenje i okončanje krivičnog postupka, i pritvaranje nije bio nezakonit (postojala je osnovana sumnja), sve zajedno predstavljaju okolnosti zbog kojih Vrhovni kasacioni sud smatra da je pravična novčana naknada za ovaj jedinstveni vid štete u iznosu koji je pravilno našao i prvostepeni sud. Iz svih istaknutih razloga dosuđivanje naknade u visini koja je tražena bilo bi u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome ta naknada služi a pogodovalo bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO), zbog čega je pravilno tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan.

Suprotno revizijskim navodima tužioca, a kod svega navedenog, dužina trajanja pritvora koji se pokazao neopravdanim (1972 dana), ne predstavlja jedini kriterijum za odmeravanje pravične naknade, kako je to napred navedeno. Naime, broj provedenih dana u neosnovanom pritvoru je veoma važna okolnost, ali ne i jedina. Osim toga, pravilno je drugostepeni sud zaključio da se u ovom slučaju radi o jedinstvenom vidu nematerijalne štete, a razloge koje je naveo u svemu prihvata i revizijski sud. S toga su suprotni revizijski navodu kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u ovom delu, ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom i drugom primenom odredbe člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu da je tužena uspela u postupku po reviziji, to je usvojen njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara za sastav revizije, primenom člana 165. ZPP, a u vezi člana 153. i 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić