Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20-drugi zakon) Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužioca sada pokojni BB, bivši iz ... je kupio od tužene kp br. .. u KO ..., šumu 3. klase. O kupoprodaji je sačinjena priznanica od 02.05.1975. godine, koja je potpisana od strane petorice članova Crkvenog odbora, kao prodavca i BB kao kupca, u kojoj je opisno naveden predmet prodaje - parcela šume u površini od 87 ara 50m2 i kupoprodajna cena koja je isplaćena za kupljenu parcelu šume u iznosu od 7.600 nd. Do ovog pravnog posla je došlo pod okolnostima nastale potrebe za proširenjem crkvenog dvorišta. Od novca dobijenog prodajom predmetne parcele pribavljeno je drugo zemljište radi proširenja dvorišta crkve, tako što su kupljene dve susedne parcele. Spornu parcelu nesmetano je koristio otac tužioca od realizovane kupoprodaje u 1975. godini do smrti 2010. godine, a nastavio da koristi tužilac kao njegov jedini oglašeni naslednik po ostavinskom rešenju, kome su sestra i pokojna majka ustupile imovinu. Tužilac i njegov pravni prethodnik nesmetano su ovu parcelu koristili redovnom sečom drva u šumi. Predmetna parcela je upisana kao svojina tužene u ln br. .. KO ... .

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilac stekao pravo svojine na spornoj nekretnini vanrednim održajem, pozivom na član 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. U razlozima ove odluke je navedeno da su potpisnici priznanice članovi Crkvenog odbora, kojima je isplaćena kupoprodajna cena za predmetnu parcelu, na taj način potvrdili da je realizovana sadržina teksta sporne priznanice, te da je time faktički realizovan ugovor o kupoprodaji, pa da je na osnovu tog ugovora o kupoprodaji i na osnovu mirne, zakonite i savesne državine u trajanju potrebnom za održaj, tužilac stekao pravo svojine.

Preinačavajući prvostepenu presudu, drugostepeni sud je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, smatrajući da je prigovor tužene o neovlašćenom raspolaganju od strane hijerarhijski nižeg crkvenog organa nasuprot načinu propisanom u članu 191. Ustava Srpske pravoslavne crkve iz 1947. godine osnovan. Sa shvatanjem da po nepunovažnom pravnom osnovu prethodnik tužioca nije bio zakoniti i savesni držalac, cenjeno je da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za održaj. Pri tom, navedeno je da rok od 24 godine, propisan paragrafom 929. Srpskog građanskog zakonika, nije protekao do stupanja na snagu Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („„Službeni list SFRJ“ br. 6/80 - Zakon stupio na snagu 01.09.1980. godine), te da bi za tužioca tek nakon smrti oca 2010. godine, kao momenta otvaranja nasleđa, pod uslovom da nije znao ili nije mogao znati za nesavesnost ili nezakonitost državine, mogao ponovo početi teći rok za održaj iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji se nije navršio do podnošenja tužbe u 2019. godini.

Revizijom tužioca se ističe da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, da nije bilo mesta pozivanju drugostepenog suda na pojedine odredbe Zakona o obligacionim odnosima kod zaključka o nepunovažnom raspolaganju, bez odobrenja za zaključenje pravnog posla, prekoračenjem granica ovlašćenja i zaključenjem pravnog posla od strane neovlašćenog lica, kod činjenice da je pravni odnos nastao 1975.godine i da je drugostepeni sud prevideo utvrđenu činjenicu da je isti Crkveni odbor od primljenog novca za prodatu parcelu odmah zatim kupio dve parcele radi proširenja crkvenog dvorišta. Navodima revizije je zapravo ukazano da je došlo do pretakanja imovine bez umanjenja, pošto je ostvarenim novcem od otuđenja šumskog zemljišta pribavljena imovina zemljišta za crkveno dvorište u korist istog titulara, te ukazano na neodrživost stava drugostepenog suda o neispunjenim uslovima za održaj.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija je osnovano ukazala na nepravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Vrhovni sud ukazuje da je u pogledu uslova za originerno sticanje prava svojine putem održaja merodavan celokupan period od stupanja u posed nepokretnosti pravnog prethodnika tužioca i protek vremena, a to je u konkretnom slučaju period od 24 godine neprekidne savesne državine, prema pravnim pravilima građanskog prava, odnosno 20 godina po stupanja na snagu Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, te da se u situaciji kada je rok održaja počeo teći u ranijem pravnom režimu, pa je došlo do promene materijalnih odredaba Zakona koje regulišu rok potreban za održaj, za njegovo računanje imaju kombinovano primeniti pravila oba pravna režima, što podrazumeva i da se, u skladu sa načelom pravne sigurnosti ranije isteklo vreme mora uračunati u rok održaja, odnosno mora se analogno primeniti pravilo iz člana 30. stav 2. Zakona o osnovama svojninsko-pravnih odnosa o uračunavanju vremena faktičkog trajanja savesne državine. Neodrživost stanovišta drugostepenog suda u ovom slučaju proističe iz činjenice da je rok za održaj počeo teći pre stupanja na snagu navedenog zakona i da je rok od 24 godine neprekidne savesne državine istekao 1999. godine, pre tužbe podnete 19.02.2019. godine. Ispunjenost uslova za sticanje prava svojine ceni se u vreme podnošenja tužbe. Savesna državina na strani prethodnika tužioca i tužioca, neprekidnog trajanja 43 godine do podnete tužbe, vodi sticanju prava svojine putem održaja, zbog čega je presudom prvostepenog suda pravilno odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva.

Iz iznetih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačena je drugostepena presuda na način naveden u izreci. Preinačenjem drugostepene presude potvrđena je odluka o troškovima prvostepenog postupka i sledom toga odlučeno o troškovima žalbenog postupka. Kako je tužilac uspeo u postupku revizije, to mu pripada tražena naknada troškova revizijskog postupka na ime sastava revizije 18.000,00 dinara, takse na reviziju 3.800,00 dinara i takse na revizijsku odluku 5.700,00 dinara, na osnovu članova 165. stav 2, 163. stav 2, 154. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković