Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik kuće broj ... u Ulici ... u ..., koja je izgrađena na k.p. br. ... KO Palilula, u čijem sastavu je i predmetni stan. Prethodni vlasnik predmetnog stana bio je BB, koji je jedan od osnivača tužioca i koji je predmetni stan uneo kao osnivački ulog. Na predmetnom stanu, dok je isti bio u svojini BB, pravnosnažnom presudom utvrđeno je pravo zakupa na neodređeno vreme tuženog sa članovima domaćinstva, suprugom VV i sinovima GG i DD. Kako po oceni tužioca nije ekonomski isplativo temeljno renoviranje kuće u kojoj se nalazi predmetni stan, predložio je tuženom da se iseli iz istog uz isplatu naknade, u cilju definitivnog rešenja njegovog stambenog pitanja, odnosno da mu obezbedi odgovarajući stan, što je tuženi odbio. Tužilac je nakon toga, radi iseljenja tuženog i njegovog preseljenja, kupio stan u Ulici ... broj 4/II, koji je u skladu sa ranije postignutim dogovorom između članova društva tužioca preneo na BB, koji je prvi član društva tužioca i koji je tužiocu dao saglasnost za zaključenje ugovora o zakupu tog stana na neodređeno vreme sa tuženim – overenim punomoćjem. Overenim punomoćjem BB je ovlastio ĐĐ da može u njegovo ime i račun, dati saglasnost da se AA sa svojom porodicom i sa svim stvarima useli u stan broj 2 u Ulici ... u Beogradu i preda ga u posed AA; da sa istim licem može zaključiti ugovor o zakupu predmetnog stana na neodređeno vreme; da može podneti zahtev za upis prava svojine na navedenom stanu u njegovu korist (BB) RGZ i ostale radnje. Prema nalazu i mišljenju komisije sudskih veštaka, stan broj 2 u Ulici ... u Beogradu, po svojim karakteristikama odgovara svojstvima stana u Ulici ... u Beogradu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, smatrajući da su se ispunili uslovi propisani članom 41. Zakona o stanovanju, jer je tužilac vlasnik stana u Ulici ... u kome stanuje tuženi u svojstvu zakupca stana na neodređeno vreme sa suprugom i dva sina, a za iseljenje tuženog i njegove porodice iz predmetnog stana obezbedio je drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme, stan u Ulici ..., koji je iste površine kao predmetni stan i odmah useljiv odnosno da stan u Ulici ... po svojoj veličini, udobnosti, mestu na kome se nalazi i svim ostalim karakteristikama koje su bliže naznačene u nalazu i mišljenju komisije sudskih veštaka ne bi bitno pogoršao uslove stanovanja porodičnog domaćinstva tuženog.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Drugostepeni sud je smatrao da tužilac nije aktivno legitimisan, s obzirom na to da saglasno članu 41. Zakona o stanovanju, samo vlasnik stana koji je fizičko lice može tužbom kod nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca prava zakupa iz njegovog stana i predaju tog stana, a ne i pravno lice, a i da je tužilac aktivno legitimisan za podnošenje takve tužbe da je njegov zahtev neosnovan, jer ne ispunjava uslove propisane članom 41. Zakona o stanovanju, budući da nije u mogućnosti da za iseljenje obezbedi drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme u skladu sa članom 30. do 39. istog zakona, kojim odredbama je regulisano korišćenje stana u društvenoj svojini. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao da tužilac tužbom ne može da zahteva iseljenje tuženog iz predmetnog stana i predaju tog stana, jer je za iseljenje obezbedio stan koji je vlasništvo trećeg lica, koje nije stranka u ovom postupku, zbog čega se to treće lice ne može obavezati da tuženom obezbedi sva prava po osnovu zakupa na neodređeno vreme u skladu sa članom 30. do 39. istog zakona, iako je to treće lice izdalo punomoćje ĐĐ, koja, osim toga, nije više zakonski zastupnik tužioca.

Suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno zaključio da se na odluku o tužbenom zahtevu primenjuje odredba iz člana 41. stav 1. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92 sa kasnijim izmenama), kojom je propisano da vlasnik stana može tužbom kod nadležnog suda da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava iz njegovog stana i predaju tog stana, odnosno dela stana na korišćenje, ako za iseljenje obezbedi nosiocu stanarskog prava drugi stan po osnovu zakupa na neodređeno vreme, u skladu sa članom 30. do 39. ovog zakona. Prema odredbi člana 5. stav 1. istog zakona stambene zgrade i stanovi koriste se po osnovu svojine na stanu i po osnovu zakupa, a prema članu 7. stav 1. istog zakona o zakupu stana zaključuje se ugovor između vlasnika stana odnosno nosioca prava raspolaganja i lica koje zakupljuje stan.

Iz navedenih odredbi sledi da vlasnik stana može tužbom da zahteva iseljenje nosioca stanarskog prava, odnosno prava zakupa na njegovom stanu, samo ukoliko mu obezbedi drugi odgovarajući stan i to ne samo odgovarajući stan po veličini, udobnosti i mestu gde se stan nalazi, već i odgovarajući stan u smislu vrste, obima i sadržine prava. Tužilac je vlasnik stana na kome je tuženi nosilac prava zakupa na neodređeno vreme, i saglasno članu 41. stav 1. Zakona o stanovanju, aktivno je legitimisan za podnošenje tužbe za iseljenje tuženog iz njegovog stana i predaju tog stana. Međutim, stan koji je tužilac obezbedio za preseljenje tuženog nije vlasništvo tužioca, niti tužilac ima pravo raspolaganja tim stanom, već je vlasnik tog stana treće lice, BB, koje na tužioca nije prenelo pravo raspolaganja tim stanom, a koje nije ni stranka u ovom postupku, pa kako tužilac nije vlasnik stana koji je obezbedio za preseljenje tuženog, niti ima pravo raspolaganja tim stanom, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Činjenica je da je vlasnik stana koji je tužilac obezbedio za preseljenje tuženog BB ovlastio ĐĐ da može u njegovo ime i račun, dati saglasnost da se tuženi sa svojom porodicom i sa svim stvarima useli u stan koji je njegovo vlasništvo, da ga preda u posed tuženom i da sa tuženim može da zaključi ugovor o zakupu tog stana na neodređeno vreme, bez uticaja je na drugačiju odluku, jer tim punomoćjem BB na tužioca nije preneo niti je mogao preneti pravo raspolaganja njegovim stanom. Okolnost da je BB jedan od osnivača tužioca je takođe bez uticaja, budući da je subjektivitet pravnog lica različit od subektiviteta njegovih osnivača.

Sa napred navedenih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je Vrhovni sud na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, s obzirom da isti nisu bili neophodni.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković