Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž rr 63/22 od 19.05.2022. godine, stavom prvim izreke ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr 166/17 od 17.03.2021. godine u stavovima prvom, drugom i trećem izreke i tužba tužioca je odbačena. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 404. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smisli člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Sl. glasnik RS“br. 72/11...10/23), Vrhovni sud nalazi da je u ovoj situaciji revizija nije dozvoljena jer je drugostepeni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i odbacio tužbu, kada je odlučivao o žalbi tuženog protiv presude kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.06.2020. godine), kao i žalbi tužioca kojom je tužbeni zahtev delimično odbijen. Nalazeći pri tom da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji primenom člana 404. stav 1. ZPP zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse uzimajući u obzir vrstu spora, način presuđenja i razloge koje je drugostepeni sud dao za svoju odluku u pogledu primene prekluzivih rokova za podnošenje tužbe, zbog čega je primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijano rešenje u smislu člana 408. u vezi člana 420. stav 1. i 6. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz spisa proizilazi da je tužilac podneo tužbu protiv tužene, radi naknade imovinske i neimovinske štete, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Aleksincu I 342/16. Navedeni predmet izvršenja pokrenut je po predlogu ovde tužioca, kao izvršnog poverioca, dana 13.02.2006. godine radi naplate novčanog potraživanja na osnovu pravnosnažne izvršne presude Opštinskog suda u Svrljigu P 51/05 od 16.05.2005. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Aleksincu R4 I 16/16 od 11.08.2016. godine, utvrđeno je da je predlagaču, ovde tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom predmetu (ranije Opštinskog suda u Aleksincu I 156/06, Opštinskog suda u Svrljigu I 390/06 i Osnovnog suda u Nišu I 1335/10) i naloženo je postupajućem sudiji da što hitnije, a najkasnije u roku od 30 dana od dana donošenja ovog rešenja preduzme mere koje delotvorno ubrzavaju postupak, da dostavi spise predmeta javnom izvršitelju na dalje sprovođenje i da u istom roku izvesti predsednika suda o preduzetim radnjama. Navedeno rešenje sadrži potvrdu pravnosnažnosti dana 03.10.2016. godine i potvrdu izvršnosti dana 19.10.2016. godine.Tužilac je u ovoj parnici tužbu podneo 18.10.2017. godine, sa zahtevom da mu tužena Republika Srbija, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, isplati nematerijalnu štetu i imovinsku štetu u novčanim iznosima utvrđenim izvršnom ispravom, zajedno sa troškovima izvršenja.

Pobijanim rešenjem drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca primenom odredaba članova 22, 26. stav 1. i 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da je tužba podneta po isteku roka od jedne godine od dana kada je stekao pravo na pravično zadovoljenje. Prema stanovištu drugostepenog suda rešenjem Osnovnog suda u Aleksincu R4 I 16/16 od 11.08.2016. godine utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i određen je rok od 30 dana u kome je postupajući sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje koji je počeo da teče danom donošenja navedenog rešenja. Istekom tog roka 11.09.2016. godine, tužilac je imao moguđnost da u roku od godinu dana, tužbu podnese do 11.09.2017. godine. Kako je tužba podenta 18.10.2017. godine ista je odbačena kao neblagovremena.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da se izloženi stav iz pobijanog rešenja zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br.40/15), propisuje da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak i određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. st. 1. i 2); da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 26. stav 1); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1).

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi koje se odnose na određivanje roka u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju, rešenjem kojim je utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u navedenom izvršnom predmetu, rok za preduzimanje određenih procesnih radnji nije određen u smislu člana 11. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, time što je navedeno da početak tog roka počinje da teče od dana donošenja rešenja. Naime, rok o preduzimanju naloženih procesnih radnji počinje da teče od dana dostavljanja tog rešenja postupajućem sudiji. Istekom tog roka u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje stranka stiče pravo na novčano obeštećenje ili naknadu imovinske štete.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da tužilac ne može snositi štetne posledice, u vidu gubitka prava na pravično zadovoljenje i naknadu imovinske štete, zbog propusta suda da rešenjem kojim je utvrdio povredu prava, ne odredi tačan početak roka za preduzimanje određenih procesnih radnji, a time i rok sticanja prava stranke na pravo na pravično zadovoljenje, od kada teku i rokovi za podnošenje tužbe za naknadu štete, kao i u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga drugostepeno rešenje je moralo biti ukinuto i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o izjavljenoj žalbi tuženog.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, ponovo oceniti žalbene navode tuženog u pogledu blagovremenosti podnete tužbe, kao i sve druge navode iznete u žalbama stranaka koji u pobijanoj odluci nisu cenjeni, a zatim doneti zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga je primenom člana 416. stav 2. u vezi člana 420. stav 6. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković