Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio zaposlen na neodređeno vreme kod tužioca, čija je delatnost organizovanje kockanja i klađenja, u vremenskom periodu od 01.04.2004. godine do 18.08.2020. godine. Po Aneksu ugovora o radu koji su stranke zaključile 01.08.2015. godine, tuženi je kod tužioca obavljao poslove operatera obrade kvota i mečeva. Odredbom člana 17. tog aneksa ugovora, stranke su predvidele da tuženi neće obavljati poslove predviđene ugovorom u svoje ime i za svoj račun, kao i za račun drugog poslodavca bez saglasnosti tužioca za vreme trajanja ugovora, kao i dve godine nakon prestanka rada. Tužilac je preuzeo obavezu da tuženom u slučaju prestanka radnog odnosa dve godine isplaćuje mesečnu naknadu u visini minimalne zarade u skladu sa važećim propisima Republike Srbije. Za slučaj da tuženi prekrši navedenu zabranu predviđeno je pravo tužioca da zahteva naknadu štete u minimalnom iznosu od 5.000.000,00 dinara. Nakon što je 2017. godine tužilac uveo automatizaciju procesa unosa mečeva i izrade kvota, tuženi faktički nije obavljao poslove kvotera, već je radio rezultovanje (unos rezultata) i kontrolisao da li je softver za izradu kvota napravio neku grešku. Programi koje je uveo tužilac automatski su kreirali ponudu. Za vreme radnog odnosa kod tužioca, tuženi nije imao pristup informacijama o tužiočevim najprofitabilnijim prodajnim mestima i igračima, niti se bavio usmeravanjem kvota na jednog igrača, odnosno notifikacijom za konkretnog igrača, već je to radila druga tužiočeva služba. Na osnovu aneksa ugovora koji su stranke zaključile 23.02.2018. godine promenjen je naziv radnog mesta tuženog, tako što je označeno da obavlja posao operatera u službi izrade kvota i učestvuje u kreiranju ponude. Zaključenim Aneksom ugovora o radu od 31.03.2020. godine tužilac je snizio zaradu tuženog sa 85.000,00 dinara na minimalnu zaradu, a 18.08.2020. godine tuženom je prestao radni odnos. Tužilac je tuženom od 18.08.2020. godine zaključno sa 31.05.2022. godine isplaćivao mesečnu naknadu u vrednosti minimalne zarade u skladu sa važećim propisima Republike Srbije, na osnovu člana 17. Aneksa ugovora o radu od 01.08.2015. godine. Tuženi je 24.08.2020. godine zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, čija je pretežna delatnost kockanje i klađenje i obavljao poslove u sektoru klađenja na prijemu i kontroli tiketa i poslove vezane za kvote.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, nižestepeni sudovi nalaze da tužilac neosnovano zahteva naknadu štete zbog povrede zabrane konkurencije, pošto nisu ispunjeni uslovi iz članova 161. i 162. Zakona o radu. Naime, tužilac nije sproveo posebnu obuku za obavljanje poslova operatera obrade kvota i mečeva, kojom bi se tuženi stručno usavršio i stekao nova posebno važna znanja, tuženi nije stekao širok krug poslovnih partnera i nije došao do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni, a od 2017. godine zbog automatizacije procesa rada kod tužioca vezanog za unos mečeva i izradu kvota tuženi nije obavljao ni poslove kvotera, odnosno vršio je samo 5% izrade kvota za niže rangirane liste i poslove tehničke prirode. Mada su stranke predvidele klauzulu zabrane konkurencije, tužilac nije dokazao da su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi za naknadu štete po tom osnovu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Ugovaranje zabrane konkurencije u smislu odredbi članova 161. i 162. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) predviđeno je u svrhu zaštite obavljanja delatnosti poslodavaca, čiji zaposleni u toku rada stiču nova, posebno važna tehnološka znanja i širok krug poslovnih partnera ili dolaze do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni. U konkretnom slučaju, između stranaka je Aneksom ugovora o radu od 01.08.2015. godine ugovorena zabrana konkurencije, kao i pravo tužioca na naknadu štete od 5.000.000,00 dinara za slučaj povrede ove ugovorne odredbe, ali je utvrđeno da tuženi nije povredio ovu zabranu zaključenjem ugovora o radu sa drugim poslodavcem 24.08.2020. godine. Naime, tužilac nije organizovao nikakvu stručnu obuku za tuženog, a poslovi na kojima je tuženi radio kod tužioca nakon zaključenja aneksa ugovora o radu 2017. godine, zbog automatizacije procesa rada uvedene od strane tužioca nisu imali takav kvalitet koji je vodio sticanju novih, odnosno posebno važnih znanja i koji su ga ograničavali da se nakon prestanka radnog odnosa, za koji je primao minimalnu zaradu ponovo radno angažuje. Stranke jesu ranije zaključenim Aneksom ugovora o radu od 01.08.2015. godine predvidele zabranu konkurencije i pravo tužioca na naknadu štete za slučaj povrede ove odredbe, ali u konkretnom slučaju tuženi nije stekao radom kod tužioca niti nova znanja, niti poslovne kontakte koji su po zakonu uslov za primenu ove klauzule.

Revizijskim navodima da je tuženi radio mnogo više od pukog korišćenja softvera, kao i da je nesumnjivo dolazio u posed tačnih i poverljivih informacija o kvotama, tužilac pobija pravilnost činjeničnog utvrđenja, iz kog razloga se revizija ne može izjaviti po članu 407. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković