Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je blagovremeno podneo sudu odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u periodu od 1999. godine do juna 2015. godine kod tuženog i to na radnom mestu bravar monter. Tokom 2007. godine tuženi je kupio novu mašinu za sečenje materijala koja nije korišćena, već je stajala u magacinu, a sečenje limova je vršeno ručno. Iz tog razloga kod tužioca se stvorila ideja da tu mašinu modifikuje na način da se uz pomoć nje obavljaju određeni poslovi oko pripreme i pravljenja ormara. Po dobijanju dozvole od upravnika, tužilac je uz posao koji je inače redovno obavljao, za tri dana uradio i modifikaciju te mašine, a za šta je koristio delom i otpadni materijal koji je bio u hali, a prilikom montiranja pomagao mu je i jedan kolega. Zahvaljujući toj modifikaciji mašine, ušteda u samom vremenu izrade ormara bila je sigurno 1:8, radni prostor je bio čistiji, te je došlo do poboljšanja uslova rada. Tužilac se pismenim putem obratio poslodavcu sa zahtevom za naknadu, zbog čega je formirana Komisija od tri člana sa zadatkom da preispita zahtev tužioca od 21.01.2015. godine za isplatu novčane naknade po osnovu ostvarene tehničkotehnološke inovacije u procesu proizvodnje. Komisija je prisustvovala demonstraciji rada na toj mašini, a iz razgovora sa zaposlenima koji najčešće rade na toj mašini su saznali da je tužilac napravio postolje sa stegama i za profile koji su u procesu proizvodnje korišćeni i na taj način je olakšao način obrade, skraćeno vreme preciznog sečenja i smanjen rizik od povrede rada, s tim da Komisija nije mogla da odredi koliku novčanu uštedu u procesu proizvodnje donosi poslodavcu racionalizacija koju je učinio tužilac, ali u cilju podsticanja drugih zaposlenih da na svom radnom mestu utvrđuju uštedu u toku rada i ispoljavaju samoinicijativu, predložila je da se tužiocu za skraćivanje vremena i preciznost obrade, kao i smanjenja rizika od povrede na radu na konkretnoj mašini isplati jednokratna novčana nagrada prilagođena mogućnostima poslodavca. Veštačenjem od strane sudskog veštaka mašinske struke je utvrđeno da navedena prepravka predmetne mašine koju je tužilac učinio ne predstavlja tehničku i tehnološku inovaciju, već pradstavlja tehničko unapređenje. Inovacija predstavlja primenu novog ili značajno poboljšanog proizvoda, a navedena prepravka nema ničeg novog što nije poznato inženjerskoj praksi i predstavlja standardni poznat način prepravke ove mašine, koja takođe ima i nedostatke koji se mogu bolje izvesti. Navedena prepravka je doprinela unapređenju procesa rada, uštedi u vremenu potrebnom za rad na istoj, kao i poboljšanju bezbednosti na radu lica koja obavljaju rad na toj testeri, pa i na unapređenju finansijskih efekata, odnosno, opšte većoj produktivnosti rada. Procenjena vrednost za navedene prepravke iznosi: izrada projekta rekonstrukcije mašina 13.000,00 dinara, izrada elemenata za rekonstrukciju bez utrošenog materijala 18.000,00 dinara, umanjeno za dve dnevnice u iznosu po 3.000,00 dinara, jer je dorada vršena u radno vreme, tako da je ukupna vrednost prepravke 28.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je saglasno odredbama čl. 108. i 111. Zakona o patentima („Službeni list SCG“, br. 32/04), koji je važio u vreme kada je učinjeno tehničko unapređenje, te odredbe člana 52. Pravilnika o radu tuženog, zaključio da navedenim odredbama nije bilo predviđeno tehničko unapređenje kao vid pronalaska iz radnog odnosa, niti kriterijumi za utvrđenje visine naknade, ali da tužiocu u smislu odredbe člana 600. Zakona o obligacionim odnosima pripada pravo na naknadu za obavljeni posao, tj. prepravku mašine koju je tuženi potom koristio i istom postigao unapređenje procesa rada i uštedu vremena potrebnog za rad, te je usvojio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio naknadu za tehničko unapređenje mašina i postupka izrade.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 108. Zakona o patentima, koji se primenjuje u ovoj pravnoj stvari, propisano je da se pronalaskom iz radnog odnosa smatra: 1. pronalazak koji zaposleni stvori izvršavajući svoje redovne radne obaveze ili posebno naložene zadatke u vezi sa naučno-tehničkim istraživanjem i razvojem, kao i pronalazak koji nastane u izvršavanju ugovora o istraživačkom radu zaključenom sa poslodavcem; 2. pronalazak koji nije obuhvaćen tačkom 1. ovog stava, a koji zaposleni stvori u vezi sa aktivnostima poslodavca ili korišćenjem materijalno-tehničkih sredstava, informacija i drugih uslova koje je obezbedio poslodavac; 3. pronalazak koji zaposleni stvori u roku od godinu dana od dana prestanka radnog odnosa, a koji bi, da je stvoren u toku radnog odnosa, bio pronalazak iz tačke 1. ili tačke 2. ovog člana. Odredbom člana 111. navedenog zakona je regulisano pitanje visine naknade zaposlenom za pronalazak iz radnog odnosa.

Odredbom člana 52. Pravilnika o radu tuženog je predviđeno da su uslovi i način ostvarivanja nagrade po osnovu inovacije ili racionalizacije primenjene u poslovanju poslodavca uređuju ugovorom između poslodavca i zaposlenog.

Prema odredbi člana 600. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o delu poslenik (preduzimač, izvođač radova) obavezuje se da obavi određeni posao, kao što je izrada ili opravka nekih stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i slično, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu.

Imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno od strane nižestepenih sudova, kao i sadržinu napred navedenih odredaba, po nalaženju ovog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da su u konkretnom sporu navedene zakonske odredbe neprimenljive, budući da modifikacija navedene mašine od strane tužioca ne predstavlja ni patent, niti mali patent, niti je tužilac sa tuženim imao zaključen ugovor o delu u smislu odredbe člana 600. ZOO, već je navedeno tehničko unapređenje izvršio u toku radnog vremena u vezi sa aktivnostima poslodavca. Stoga bi predmetno potraživanje tužioca moglo predstavljati samo novčano potraživanje iz rada i radnog odnosa, koja potraživanja saglasno odredbi člana 196. stav 1. Zakona o radu zastarevaju u roku od tri godine. Kako je tužilac modifikaciju mašine izvršio u toku 2007. godine, a tužbu podneo 17.08.2016. godine, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca zastarelo, zbog čega je pravilno odbio tužbeni zahtev tužioca.

Bez uticaja na drugačiju odluku su navodi revidenta da je nesporno da tehničko unapređenje nije regulisano Zakonom o patentima koji je u vreme modifikovanja mašina od strane tužioca bio na snazi, ali radi razumevanja instituta tehničkog unapređenja, drugostepeni sud je trebalo tumačiti i ostale pozitivno pravne propise, kao i ranije važeći Zakon o patentima koji je prepoznavao potrebu zaštite prava na naknadu za tehničko unapređenje koje jeste neimenovano pravo industrijske svojine i potrebu da svakom autoru pripadaju troškovi izrade, tj. naknade u visini vrednosti za obavljene prepravke. Ovo stoga što pravilna primena materijalnog prava iziskuje da se primenjuju pozitivni propisi koji su bili na snazi u momentu nastanka uzroka spora, čime je, po nalaženju ovog suda, drugostepeni sud upravo primenjujući odredbe Zakona o patentima koji je važio u vreme kada je tužilac vršio radove na mašini tuženog, odnosno tehničko unapređenje, odgovorio zadatku pravilne primene materijalnog prava.

Nisu osnovani ni navodi tužioca iz revizije kojima ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno cenio prigovor zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa budući da je tuženi izveštajem tročlane komisije, koja je formirana na osnovu rešenja direktora tuženog od 18.02.2015. godine, faktički priznala dug na posredan način i tako prekinula rok zastarelosti potraživanja tužioca. Naime, do prekida zastarevanja u smislu odredaba članova 387-393. ZOO može doći samo u okviru roka zastarevanja konkretnog potraživanja, dakle, ne i nakon proteka roka zastarelosti od tri godine računajući od izvršenja prepravke na mašini tuženog od strane tužioca.

Iz izloženih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka iz stava drugog izreke presude doneta je u smislu odredbe člana 154. u vezi člana 165. ZPP, budući da odgovor tuženog na reviziju tužioca se ne može smatratiti u konkretnom slučaju troškom koji je bio neophodan radi odlučivanja o reviziji.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić