Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 20.11.2010. godine, oko 02:10 časova, na putu Novi Sad – Bačka Palanka, kod mesta ..., dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovali putničko vozilo marke „...“, kojim je upravljao tuženi AA i putničko vozilo marke „...“, kojim je upravljala BB. U vozilu kojim je upravljao tuženi nalazili su se putnici VV, GG i DD. Vozilo kojim je upravljao tuženi kretalo se iz pravca ... prema Bačkoj Palanci brzinom od oko 80 km/h, a vozilo kojim je upravljala BB kretalo se u suprotnom smeru brzinom od oko 60 km/h. U oba smera nalazi se po jedna saobraćajna traka. Kolovoz je bio blatnjav i klizav. Prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke Dragana Božića od 20.02.2020. godine i Andrije Vučinića od 03.10.2019. godine, do saobraćajne nezgode došlo je tako što je vozilo kojim je upravljala BB jednim delom prešlo u suprotnu saobraćajnu traku, nakon čega je došlo do kontakta između njenog automobila i automobila kojim je upravljao tuženi. Potom je automobil tuženog sleteo sa puta, prevrnuo se i zapalio, te potpuno izgoreo. Dozvoljena brzina na toj deonici puta je 80 km/h, ali imajući u vidu uslove puta, vozači su morali da se kreću brzinom ne većom od 42,77 km/h – 43 km/h. Opasnu situaciju za nastanak saobraćajne nezgode stvorila je BB time što je prešla u kolovoznu traku kojom se kretao automobil tuženog. Zbog toga, brzina od 80 km/h kojom se on kretao, iako neprilagođena konkretnim uslovima puta, nije imala bitnog uticaja na nastanak saobraćajne nezgode. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra dr Sabo Tibora od 17.12.2015. godine, tuženi je u vreme nastanka saobraćajne nesreće upravljao automobilom u alkoholisanom stanju, koje je s obzirom na alkoholemiju predstavljalo početnu fazu srednjeg stepena alkoholisanog stanja. U tom stepenu alkoholizma vozačka sposobnost mu je bila ugrožena, a samo upravljanje motornim vozilom predstavljalo veliki rizik, s obzirom da su pored smetnji u oblasti psihofizičkog funkcionisanja postojale motorne smetnje i smetnje čula vida. Vozilo kojim je upravljao tuženi u vreme saobraćajne nesreće bilo je osigurano kod tužioca na osnovu polise sa rokom važenja od 19.11.2010. godine do 19.11.2011. godine. Tužilac je oštećenom DD, kao trećem licu u saobraćajnoj nesreći, u vansudskom postupku isplatio nematerijalnu štetu, ali kako imenovani nije bio zadovoljan visinom isplaćenih iznosa u vansudskom postupku, to je podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu. Tuženi je odbio sa stupi u tu parnicu u svojstvu umešača. Postupajući po presudi donetoj u tom postupku, tužilac je DD isplatio ukupan iznos od 254.378,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete i troškova postupka. Takođe, VV je podneo tužbu protiv „DDOR Novi Sad“ ado Novi Sad i nakon donošenja presude od strane Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Bačkom Petrovcu, zaključen je sporazum o načinu i uslovima isplate po nepravnosnažnoj presudi, po kom je tužilac oštećenom VV isplatio ukupan iznos od 441.917,00 dinara. Tužilac je Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, Filijali Južnobanatski okrug, dana 16.10.2013. godine, isplatio ukupan iznos od 614.013,00 dinara, na ime pokrića troškova lečenja u više različitih zdravstvenih ustanova VV, DD i GG, zbog povreda zadobijenih u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi. Tužilac je tuženom uputio regresni zahtev u ukupnom iznosu od 1.664.440,00 dinara, koliko je ukupno isplatio na ime naknade štete trećim licima, kao učesnicima u saobraćajnoj nezgodi, ali tuženi na taj zahtev nije odgovorio. Takođe, dana 03.02.2014. godine, tužilac je tuženom uputio i opomenu pred utuženje, kojom je pored iznosa od 1.664.440,00 dinara, tražio isplatu iznosa od 614.013,00 dinara, na ime naknade troškova isplaćenih Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. Tuženi tužiocu nije isplatio navedene iznose.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi izgubio prava iz osiguranja u smislu člana 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, s obzirom da je prilikom štetnog događaja upravljao motornim vozilom sa nivoom alkoholisanosti u krvi većim od dozvoljenog, zbog čega je tužilac stekao pravo regresa, u smislu člana 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog navedenog, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime regresa isplati polovinu od ukupno traženog iznosa, nalazeći da je doprinos tuženog nastanku predmetne saobraćajne nezgode 50%, koliki je i doprinos drugog učesnika – BB.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je žalbu tuženog delimično odbio i prvostepenu presudu potvrdio u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 599.000,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu žalbu tuženog usvojio i prvostepenu presudu preinačio u preostalom usvajajućem delu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 599.000,40 dinara do prvostepeno dosuđenog iznosa od 998.334,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Drugostepeni sud je imao u vidu ponašanje i propuste učesnika u nezgodi, pre svega činjenicu da je primarni propust zbog kog je došlo do nastanka saobraćajne nezgode učinio drugi učesnik u saobraćajnoj nezgodi, a ne tuženi, te je zaključio da je doprinos BB nastanku štetnog događaja 70%, a tuženog 30%, jer da ona nije prešla jednim delom u saobraćajnu traku kojom se kretao tuženi, do udesa ne bi ni došlo, bez obzira na neprilagođenu brzinu kretanja učesnika u nezgodi i prisutnu alkoholisanost tuženog. Zbog toga je tuženi obavezan da tužiocu na ime regresa isplati 30% od ukupno isplaćenog iznosa trećim licima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 29. stav 1. tačka 4. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (“Službeni glasnik RS” broj 51/09...7/13) propisano je da osigurano lice gubi prava iz osiguranja ako je vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, opojnih droga, odnosno zabranjenih lekova ili drugih psihoaktivnih supstanci. Stavom 3. istog člana, propisano je da društvo za osiguranje koje naknadi štetu oštećenom licu iz stava 2. ovog člana, stupa u prava oštećenog lica prema licu koje je odgovorno za štetu, za iznos isplaćene naknade, kamatu od isplate naknade i troškove postupka.

Kod utvrđenog da je tuženi prilikom nastanka saobraćajne nesreće upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola iznad dozvoljene granice, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi, kao osigurano lice, izgubio prava iz osiguranja, zbog čega tužilac, kao osiguravajuće društvo, ima pravo regresa prema tuženom za iznos isplaćene naknade oštećenim licima, u smislu člana 29. stav 1. tačka 4. i stav 3. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Neosnovani su revizijski navodi tuženog da je tužiocu za stupanje u prava oštećenih lica prema tuženom, kao licu koje je odgovorno za štetu, potrebno da postoji uzročno- posledična veza između nedozvoljene alkoholemije tuženog i nastanka saobraćajne nezgode. Ovo zbog toga što je citiranom odredbom člana 29. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju na jasan i nedvosmislen način propisano u kojim slučajevima osigurano lice gubi prava iz osiguranja, te ni u jednom o tih slučajeva nije navedeno da mora postojati kumulativno ispunjenje više uslova ili uzročno-posledična veza sa nastankom saobraćajne nezgode.

Nadalje, kako je primarni uzrok nastanku saobraćajne nezgode bilo to što je vozilo kojim je upravljala BB prešlo u saobraćajnu traku kojom se tuženi kretao, te da brzinu vozila nije prilagodila uslovima na putu, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je njen doprinos nastanku štetnog događaja 70%, dok je tuženi svojim ponašanjem sa 30% doprineo nastanku štete. Naime, kod činjenice da je tuženi prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra motornim vozilom upravljao u početnoj fazi srednjeg stepena alkoholisanog stanja, u kom stanju dolazi do sužavanja vidnog polja, zakasnele reakcije i oslabljene pažnje, što za posledicu ima nebezbednu vožnju i ugroženu vozačku sposobnost i da brzinu kretanja vozila nije prilagodio uslovima na putu, to je ovakvim ponašanjem tuženi smanjio mogućnost izbegavanja nastanka saobraćajne nesreće. Činjenica da do saobraćajne nezgode ne bi došlo da drugi učesnik u saobraćaju nije prešao u saobraćajnu traku tuženog, ne isključuje njegovu odgovornost za nastanak iste, u situaciji kada se nezgoda i pri tim okolnostima mogla izbeći da vozačka sposobnost tuženog nije bila smanjena zbog dejstva alkohola i da se vozilo kretalo smanjenom brzinom zbog uslova na putu. S tim u vezi, neosnovani su navodi revizije tuženog da ne postoji uzročno- posledična veza između njegovog stanja alkoholisanosti i nebezbedne vožnje i nastale saobraćajne nezgode, te njegove odgovornosti za štetu. Sledom navedenog, pravilno je drugostepeni sud postupio kada je tuženog obavezao da tužiocu na ime regresa isplati 30% od ukupno isplaćenog iznosa štete trećim licima.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić