Protiv pravnosnažne drugostepene presude u stavu drugom i trećem izreke, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijanu odluku i odbije tužbeni zahtev i da primenom člana 207. Porodičnog zakona odluči da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju. Tražila je naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP) i odlučio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužena ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane drugostepenog suda, na osnovu rasprave održane pred tim sudom, tužilja, je ćerka tužene. Tužilja i njen brat VV su rođeni u braku tužene i sada pok. GG. Bračna zajednica roditelja je faktički prekinuta u toku 2015. godine. Odnosi između stranaka su narušeni, te između njih nije bilo nikakvih kontakata. Tužilja je, nakon završene srednje škole, upisala ... fakultet u Nišu kao samofinansirajući student. Tada je za zakup i režijske troškove mesečno izdvajala oko 150 evra. Nakon što je prešla na finansiranje iz budžeta, ostvarila je pravo na dom, gde je za usluge plaćala 2.800,00 dinara mesečno, koliko plaća i u vreme prvostepenog presuđenja. Moraće da napusti dom 30.09.2024. godine jer je studirala jednu godinu duže u odnosu na redovne studije. Menzu je plaćala 9.000,00 dinara mesečno, a za udžbenike je na godišnjem nivou izdvajala oko 500 evra. Nije korisnik studentskog kredita. Njena je procena da joj je na mesečnom nivou za podmirivanje potreba dovoljan iznos od 400 do 450 eura, za nabavku udžbenika, ishranu, nabavku garderobe, obuće, troškova prevoza. Troškove studiranja plaćali su joj sada pok. otac, tetka i baba po ocu, kao i brat VV koji je zasnovao radni odnos kako bi obezbedio sredstva za svoje i tužiljino dalje školovanje. Nadalje će imati izdatke oko konsultacija vezano za ispite, pripremu diplomskog rada i samih ispita, jer su redovna predavanja završena. U vezi sa tim imaće i troškove prevoza. Dodatno ne zarađuje, jer kao korisnik doma ne sme da radi pošto to vodi gubitku prava na smeštaj u domu, ali je zdrava i radno sposobna. Od dana faktičkog prekida bračne zajednice, tužena nije učestvovala u njenom izdržavanju. Tužena je nakon faktičkog prekida bračne zajednice, 2015. godine, živela kod svojih roditelja u ..., ali sada živi u iznajmljenom stanu i za zakup i režijske troškove izdvaja 50 evra i 2.500,00 dinara mesečno. Prvi put je zasnovala radni odnos 2021. godine na poslovima .... u domu za stara lica u ..., gde mesečno ostvaruje minimalnu zaradu u iznosu od 40.000,00 dinara, druge prihode nema. Plaća i troškove prevoza za odlazak i dolazak sa posla u iznosu od 7.000,00 dinara mesečno, dok joj poslodavac za putne troškove mesečno isplaćuje iznos od 4.000,00 dinara. Sve do zasnivanja radnog odnosa, tužena je izdržavana od strane svojih roditelja. Nakon smrti supruga, oca tužilje, tužena kao supruga pok. GG se odrekla prava na nasleđe koje joj po zakonu pripada u korist svoje dece, sa namerom da takav njen gest dovede do normalizacije odnosa između nje i dece pa zbog navedenog ona ne poseduje imovinu u svom vlasništvu. Predmet nasleđivanja je bila nepokretna imovina, između ostalog i porodična stambena zgrada sa dva pomoćna objekta. Zbog prirode posla ... u domu za stara lica, i činjenice da posao obavlja u smenama koje traju po 12 časova, kao i zdravstvenih problema neurološke prirode, nije u mogućnosti da obavlja bilo kakve dodatne poslove.

Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, primenom materijalnog prava, odredaba člana 8. stav 1, člana 68, člana 155. stav 2. i 4. člana 160. stav 3. Porodičnog zakona, zaključio da je tužbeni zahtev delimično osnovan, te odredio obavezu tužene da doprinosi izdržavanju tužilje mesečnim iznosom od po 7.000,00 dinara, nalazeći da će tim iznosom tužena moći da učestvuje i da omogući tužilji delimično zadovoljenje minimalnih potreba koje ima, a da pri tome ne ugrozi svoju egzistenciju.

Vrhovni sud ocenjuje navode revizije neosnovanim. Drugostepeni sud je pravilno cenio utvrđene činjenice od značaja za ispunjenost uslova za izdržavanje tužilje od strane tužene. Prema odredbi člana 73. Porodičnog zakona, roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju dete pod uslovima određenim tim zakonom. Prema odredbi člana 155. stav 2. Porodičnog zakona, punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, a najkasnije do navršene 26. godine života. Prema članu 160. Porodičnog zakona, izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnosti dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1), potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.). Mogućnosti dužnika izdržavanje zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.) Minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu u skladu sa zakonom (stav 4.). Prema članu 162. stav 3. Porodičnog zakona ako je poverilac izdržavanja dete visina treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Prema navodima revizije, kao što proizilazi i iz utvrđenih činjenica, nije sporna potreba tužilje za izdržavanjem od strane majke, ovde tužene, niti obim i visina iznosa za zadovoljavanje tih potreba. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava isticanjem činjenice da tužena ne poseduje pokretnu i nepokretnu imovinu, visinu njene zarade i nemogućnost da obavlja dopunsku delatnost, što jeste utvrđeno u sklopu činjeničnog stanja. Nadalje, pozivom na odredbe člana 155. stav 4. Porodičnog zakona, prema kojim nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelja, ističe da kod činjenice da se tužena odrekla nasleđa u korist tužilje i sina, prihvatanje zahteva tužilje za izdržavanje predstavlja očiglednu nepravdu za tuženu, koja, pritom, ne može da doprinosi izdržavanju tužilje bez opasnosti po sopstvenu egzistenciju. Ovi navodi revizije ne stoje, ceneći sve utvrđene okolnosti.

Obaveza roditelja na izdržavanje i obaveza punoletnog deteta da se redovno školuje su u korelaciji i međusobno se uslovljavaju. To znači da iz zakonske obaveze roditelja, da prema svojim mogućnostima izdržava punoletno dete koje se redovno školuje, proizilazi obaveza punoletnog deteta da na vreme izvršava svoje školske obaveze. Iz činjenica utvrđenih u postupku, proizilazi da je tužilja student koji redovno izvršava svoje obaveze. Tužilja je mlada i zdrava osoba koja bi mogla sopstvenim radom da doprinese izdržavanju, što je i drugostepeni sud uzeo u obzir kod odmeravanja doprinosa tužene izdržavanju tužilje. Treba uzeti u obzir i da je tužilja na završnoj godini studija te da bi zaposlenjem mogla da oduži završetak školovanja. Sa druge strane doprinosom u izdržavanju tužilje u iznosu od 7.000,00 dinara mesečno, neće se ugroziti egzistencija majke. Okolnost da se tužena odrekla naslednog dela na nepokretnostima koje čini zaostavštinu iza pokojnog oca tužilje, kao gest dobre volje za normalizacijom odnosa sa decom, nije od značaja za postojanje potrebe za novčanim doprinosom u izdržavanju tužilje, niti za ocenu pravičnog iznosa doprinosa. Iz navedenih razloga, navodi revidenta kojim ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 155. stav 4. Porodičnog zakona, neosnovani su, jer ovako određenim doprinosom u izdržavanju tužilje, nije ostvaren standard „očigledne nepravde za roditelja“.

Navodi revidenta koji se tiču odluke o troškovima postupka, neosnovani su, s obzirom da u porodičnim sporovima, u koje spada i pitanje izdržavanja deteta, sud odlučuje po slobodnoj oceni, uzimajući u obzir razloge pravičnosti. Stim u vezi je drugostepeni sud ceneći uspeh tužilje u ovoj parnici, obavezao tuženu da tužilji naknadi stvarne troškove koji su bili potrebni da se sa uspehom ostvari tražena sudska zaštita, dok činjenica da se drugostepeni sud nije izričito pozvao na odredbu člana 207. Porodičnog zakona, ne znači da se prilikom donošenja odluke nije vodio razlozima pravičnosti, imajući u vidu sve utvrđene okolnosti.

Sa iznetog nisu osnovani razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti ima razloga sa kojih pobijana presuda ne bi bila pravilna, na koje Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, to je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci presude.

Odluka kao u stavu drugom izreke presude doneta je primenom člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu neophodni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković