Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca, osim isticanja kao revizijskog razloga, ne ukazuje se na zakonski osnov na kome tužilac zasniva tvrdnju o učinjenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom. Ukazivanjem na eventualne propuste kod ocene dokaza osporava se utvrđeno činjenično stanje što u konkretnom slučaju ne može biti revizijski razlog po članu 407 ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama prvotuženi po Ugovoru o angažovanju autora i Sporazumu o izmirivanju nespornih obaveza ima dug prema tužiocu u iznosu od 11.200,00 evra koji je dospeo 25.11.2011. godine. Prvotuženi je nakon objavljivanja oglasa o prodaji 29.01.2013. sa drugotuženim zaključio ugovor o prodaji nepokretnosti, lokala ... i ... u ul. ... u ... . Ugovor je overen. Predmetne nepokretnosti su bile opterećene upisanim založnim pravom u korist Privredne banke Beograd po osnovu duga po kreditu. Kupoprodajna cena nepokretnosti je 75.600,00 evra u dinarima po srednjem kursu NBS na dan isplate, a tržišna cena po nalazu veštaka je 73.750,00 evra. Plaćanje cene je ugovoreno pristupanjem dugu ili preuzimanjem duga prodavca prema banci koji je na dan zaključenja kupoprodajnog ugovora iznosio 76.925,63 evra. U vreme zaključenja ugovora račun prvotuženog nije bio u blokadi.

Tužilac je protiv prvotuženog pokrenuo postupak prinudnog izvršenja na spornim nepokretnostima, ali je drugotuženi pokrenuo postupak radi utvrđenja da je izvršenje nedopušteno. Tužilac je protiv tuženih pokrenuo i postupak radi pobijanja pravnih radnji. Svi postupci su u prekidu do okončanja predmetnog spora za utvrđenje da predmetni ugovor o prodaji nepokretnosti ne proizvodi pravno dejstvo. Tužilac zahtev zasniva na tvrdnji da se radi o prividnom ugovoru jer strane ugovornice nisu imale motiv ni kauzu za zaključenje ugovora o kupoprodaji, već da se tužilac i drugi poverioci osujete u naplati svojih potraživanja, pri čemu su potpisnici ugovora zloupotrebili svoja ovlašćenja u privrednom društvu.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev. Drugostepeni sud u pobijanoj presudi nalazi da sporni ugovor nije suprotan odredbi člana 103 i 66 stav 1 ZOO. Saglasnost volja ugovornih strana usmerenih na prenos prava svojine je postojala, pa se ne radi o prividnom ugovoru. Zaključenjem spornog ugovora prvotuženi se nije oslobodio obaveze prema banci koja je potraživanje obezbedila hipotekom na istim nepokretnostima. Stoga nalaze da je ugovor zaključen sa namerom raspolaganja imovinom, a ne u cilju izbegavanja ispunjenja obaveza prvotuženog prema svojim poveriocima. Osnov ugovora postoji i dopušten je pa ugovor nije ništav ni po odredbi člana 51 i 52 ZOO. Raspolaganje nije suprotno ni odredbi člana 66 Zakonao privrednim društvima važećem u vreme zaključenja ugovora jer je drugotuženi bio jedini član tuženog privrednog društva pa nije trebalo odobrenje za raspolaganje spornom imovinom. Ugovor nije protivan nekom drugom prinudnom propisu, javnom poretku ili dobrim običajima pa ocenjuje neosnovanim pozivanje tužioca na odredbe člana 12. i 13. ZOO.

Revizijom tužioca osporava se pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova. Tužilac ponavlja žalbene navode o kojima se izjasnio drugostepeni sud i za neprihvatanje istih dao jasne i argumentovane razloge zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud te ih neće ponavljati.

Navodi revidenta da su zastupnik prvotuženog kao prodavca i drugotuženi u rodbinskim odnosima samo po sebi ne vodi ništavosti ugovora. Prividan, fiktivan ugovor, na čemu istrajava revident, postoji onda kada strane ugovornice samo prividno daju izjavu volje za zaključenje ugovora, a suštinski nemaju volju da taj ugovor proizvede pravne posledice. Kod fiktivnih ugovora postoji izjava volje u odsustvu stvarne volje. Takvi ugovori su bez pravnog dejstva jer ne postoje, budući da su stranke svojim izjavama samo simulirale uspostavljanje ugovornog odnosa. Upravo tvrdnja tužioca da su tuženi ugovor zaključili radi prenosa imovine prvotuženog u svojinu drugotuženog ukazuje na postojanje stvarne volje tuženih za zaključenje spornog ugovora sa svim pravima i obavezama. Po tvrdnji revidenta, takav prenos je nedozvoljen jer je sračunat na izbegavanje obaveza prema poveriocima pa i tužiocu. Pobuda za zaključenje ugovora u smislu člana 53. stav 1. ZOO nije razlog ništavosti. Međutim nedopuštena pobuda koja je bila poznata i uticala na odluku o zaključenju ugovora može prouzrokovati da ugovor bude bez pravnog dejstva. U konkretnom slučaju utvrđeno je da se prvotuženi zaključenjem ugovora nije oslobodio obaveze prema banci kao hipotekarnom poveriocu, sa potraživanjem većim od vrednosti spornih nepokretnosti, jer se hipoteka vezuje za nepokretnost bez obzira na prenos vlasništva nad nepokretnošću. Stoga tužilac nije dokazao da je izbegavanje obaveza prema poveriocima nedopuštena pobuda koja bi vodila ništavosti ugovora.

Na osnovu izloženog i člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić