U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AIK Banka a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Nebojša Stanković, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Goran Todorović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 942/23 od 28.03.2023. godine, u sednici održanoj 20.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 942/23 od 28.03.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P 1442/2019 od 07.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime duga isplati 3.576 evra sa kamatom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena počev od 25.01.2017. godine pa do isplate, a rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Prokuplju Iv 480/14 od 14.10.2014. godine je stavljeno van snage. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 78.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 942/23 od 28.03.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuo presuda Osnovnog suda u Prokuplju P 1442/19 od 07.12.2022. godine i presudio tako što je ukinuo rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Prokuplju Iv 480/14 od 14.10.2014. godine i tuženog obavezao da tužiocu na ime duga isplati 3.576 evra, u dinarskoj protivvrednosti, s tim da na 2.983,15 evra isplati kamatu na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, počev od 25.01.2017. godine, pa do isplate, dok je tužbeni zahtev za dosuđenje navedene kamate na veći iznos od dosuđenog do traženih 3.576 evra, odbio, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 172.300,00 dinara, uvećan za 20% na ime PDV-a, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti pa do isplate.

Protiv obavezujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sledbenik ''Alpha bank'' i ''JU Banke'' a.d., iz Beograda, nakon statusnih promena izvršenih 2017. godine. Tuženi je sa pravnim prethodnikom tužioca ''Alpha bank'' iz Beograda, zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu 06.07.2007. godine, kojim mu je odobren kredit od 272.169,39 dinara, što je na dan zaključenja ugovora iznosilo 3.350 evra, sa rokom otplate od 72 meseca. Kamatna stopa iznosi 11% godišnje, a obračun kamate vrši se primenom konformne metode. Tuženi je na osnovu odredbe člana 7. ugovora, kao instrument obezbeđenja potraživanja, predao menicu. Na osnovu menice, tužilac je podneo predlog za izvršenje 03.09.2014. godine, pa je prvostepeni sud, rešenjem Iv 480/14 od 14.10.2014. godine, dozvolio predloženo izvršenje koje je, po prigovoru, rešenjem od 18.08.2016. godine stavljeno van snage u delu kojim je određeno prinudno izvršenje. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeno je da je banka prilikom obračuna anuiteta primenila kamatnu stopu od 11,93% na godišnjem nivou, a da je obračun kamate vršen prostom metodom. Na dan 24.01.2017. godine osnovni dug tuženog je 2.983,15 evra, obračunata zatezna kamata 1.944,89 evra, a ukupan dug je 3.576 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da on nije aktivno legitimisan u ovoj parnici, imajući u vidu da je tuženi ugovor o kreditu zaključio sa ''Alpha bank'', koja je potraživanje prenela na JU Banku a.d. Beograd, a JU Banka a.d. Beograd na tužioca, pri čemu tuženi nijednim aktom nije obavešten o tim promenama.

Drugostepeni sud je presudu prvostepenog suda ukinuo i tuženog obavezao da tužiocu isplati 3.576 evra, što obuhvata glavni dug od 2.983,15 evra i obračunatu zateznu kamatu prostom metodom od 1.944,89 evra, kao i kamatu na iznos glavnog duga od 2.853,15 evra, na osnovu Zakona o zateznoj kamati, a primenom odredbe člana 1065, 1066. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, Po mišljenju drugostepenog suda, potraživanje tužioca nije zastarelo, imajući u vidu rok od 10 godina na osnovu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, pošto je predmetni ugovor zaključen 06.07.2007. godine, a predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave tužilac je podneo 30.09.2014. godine. Takođe, drugostepeni sud je zaključio da nema mesta prigovoru nedostatka aktivne legitimacije tužioca, imajući u vidu da se radi o privrednom društvu, kao sticaocu na koga je preneta celokupna imovina, sa pravima i obavezama privrednog društva ''JU banka'' a.d. Beograd, kao društva koje je prestalo da postoji. Po mišljenju drugostepenog suda, tužilac nije bio dužan da tuženog obaveštava o nastupanju raskidnog uslova, imajući u vidu da se radi o ugovoru kod koga je rok ispunjenja obaveze bitan sastojak i gde raskid ugovora nastupa po samom zakonu ukoliko dužnik ne ispuni ugovorenu obavezu o roku, a poverilac ne održi ugovor na snazi, na osnovu odredbe člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza tuženog bila je da ispuni ugovor u roku od 72 meseca od dana njegovog zaključenja, što on nije blagovremeno učinio, čime su ispunjeni uslovi za raskid ugovora po samom zakonu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveze ili pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete, na osnovu odredbe člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Kada je ispunjenje o roku bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, na osnovu odredbe člana 125. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Dejstvo raskida propisano je odredbom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2.). Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila (stav 5.). Potraživanja zastarevaju za 10 godina ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti na osnovu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tužioca je tuženom odobrio gotovinski kredit sa rokom otplate od 72 meseca, u kom roku tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu, pa je predmetni ugovor raskinut po samom zakonu, a drugostepeni sud je pobijanu odluku doneo pravilnom primenom materijalnog prava.

Navodima revizije da je menica strogo formalni akt u koji se moraju, u momentu izdavanja, uneti svi bitni elementi, između ostalog i iznos koji se potražuje, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Osnov potraživanja tužioca u ovoj parnici nije menični dug, već vraćanje datog po osnovu ugovora koji je raskinut. Odredba člana 39. Zakona o zaštiti korisnika finasijskih usluga, koja propisuje ustupanje potraživanja banke iz ugovora o kreditu drugoj banci, na koju se u reviziji ukazuje, bez uticaja je na odlučivanje u ovoj parnici, pošto se ovde ne radi o ustupanju potraživanja, već o statusnoj promeni pravnog prethodnika tužioca kao privrednog društva koje je prestalo da postoji, pa su na tužioca, kao sticaoca, prešli imovina i obaveze, na osnovu odredbe člana 483. stav 2. Zakona o privrednim društvima (''Službeni glasnik RS'', br. 36/11 ... 83/14). Zbog toga se u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni, u smislu odredbe člana 154.Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić