Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 318/22 od 07.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 2.559,10 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od 07.07.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u DP „Metalac“ Ivanjica koje je privatizovano zaključenjem ugovora o prodaji kapitala od 13.09.2007. godine. Ugovor o privatizaciji je raskinut 11.05.2009. godine nakon čega je kod Agencije za privredne registre upisano kao akcionarsko društvo. Na osnovu presude Opštinskog suda u Ivanjici P 173/09 od 28.09.2009. godine, (kojom je usvojen tužebni zahtev tužioca radi isplate minimalne zarade, naknade troškova prevoza i ishrane), ugovorom br. .. od 14.01.2010. godine zaključenim između „Metalac“ AD Ivanjica i tužioca, to privredno društvo se obavezalo da tužiocu isplati 3.275 evra, a tužilac se obavezao da neće podnositi nadležnom sudu predlog za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 26.08.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Metalac“ AD Ivanjica (koje je poslovalo isključivo društvenim kapitalom). Tužilac je podneo prijavu potraživanja na osnovu ugovora od 14.01.2010. godine, pa je stečajni sudija doneo zaključak o priznatom potraživanju tužioca u prvom isplatnom redu od 68.448,00 dinara i u trećem isplatnom redu od 276.700,00 dinara, ukupno 345.148,32 dinara, što predstavlja protivvrednost iznosa od 3.275 evra. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 15.03.2016. godine usvojen je završni račun stečajnog upravnika, izvršeno je namirenje stečajnih poverilaca i zaključen je stečajni postupak 15.03.2016. godine. U stečajnom postupku tužilac je naplatio potraživanje u visini od 75.448,00 dinara odnosno 715,90 evra, a ostalo je neizmireno potraživanje od 2.559,10 evra. Tužilac nije pokretao postupak radi utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP i izveo predložene dokaze koje je cenio u smislu člana 8. istog zakona. Drugostepeni sud nalazi da tužilac nema pravo na naknadu materijalne štete od tužene u visini iznosa utvrđenog a neizmirenog u stečajnom postupku koje je nastalo zbog neizmirene obaveze po osnovu neisplaćene zarade od strane stečajnog dužnika, koji je poslovao isključivo sa društvenim kapitalom, s obzirom na to da tužiocu nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, pa mu u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58 Ustava Republike Srbije, zbog čega je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je suprotno navodima revizije, pravilnom ocenom izvedenih dokaza na održanoj raspravi utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona. U druga imovinska prava stečena na osnovu zakona spadaju i novčana potraživanja koja se odnose na isplatu neizmirenih zarada po osnovu rada.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Kada se radi o privrednom društvu – dužniku koji posluje sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu posebne obaveze Republike Srbije, kada je objektivno onemogućeno izvršenje sudske odluke kojom je zaposlenom priznato i dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. U toj situaciji Republika Srbija je odgovorna za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da donošenje pravnosnažne odluke po prigovoru stranke radi ubrzanja postupka, a kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku, predstavlja preduslov za ostvarivanje prava na isplatu imovinske štete.

Odredbama navedenog posebnog zakona uređena je zaštita prava na suđenje u razumnom roku, pravna sredstva kojima se u posebnom postupku štiti to pravo, sticanje prava na pravično zadovoljenje, a sve u skladu sa predviđenim merilima za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (između ostalih i dužina trajanja celokupnog postupka), kao i pravo na podnošenje tužbe protiv tužene po osnovu objektivne odgovornosti za naknadu imovinske štete u roku i pod uslovima propisanim tim posebnim zakonom.

Tužilac je propustio da realizuje pravo da podnese prigovor radi ubrzanja postupka i time izdejstvuje pravnosnažnu odluku kojom se utvrđuje povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku i da usled tog propusta u stečajnom postupku nije došlo do potpunog namirenja njegovog potraživanja.

Stoga, kako preduslov za objektivnu odgovornost tužene nije ispunjen, to se ne može ni izvući zaključak da je tužiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčene članom 58. Ustava Republike Srbije, zbog čega neosnovano potražuje naknadu imovinske štete, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić