Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku u preinačujućem delu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik Vojske Jugoslavije, vršeći vojnu službu učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji AP Kosova i Metohije za vreme NATO agresije u periodu od 24.03.1999. godine do 25.06.1999. godine. Prvo je bio stacioniran u Peći, nakon čega je prebačen u selo Junik gde je proveo deset dana. Iz Junika je prebačen u podnožje karaule Košare gde je bio stacioniran sve dok karaula nije bila zauzeta. Posle deset do petnaest dana prebačen je kao obezbeđenje minibacačke čete, a nakon toga je bio na prvoj liniji odbrane. Kada je rat završen, vraćen je u Trstenik, a nakon toga je bio stacioniran na administrativnoj granici sve do završetka vojnog roka. Prvi zdravstveni problemi javili su se kada je prebačen u Trstenik, a nakon toga kada je bio stacioniran na administrativnoj granici gde su spavali u šatorima koji su sami pravili. Nije želeo da ide kod lekara obzirom da živi u maloj sredini, gde se na odlazak kod neuropsihijatra gleda sa podozrenjem. Na svoju ruku je pio lekove uz mešanje sa alkoholom. Prvi put se javio lekaru na pritisak rodbine 2008. godine kada mu je prepisana terapija. Konstatovano je tada da je kod njega došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti 15% i da je evidentiran posttraumatski stresni poremećaj F 43.1. Predmetni poremećaj je nastupio kao oboljenje od posledica učestvovanja u borbenim dejstvima na teritoriji AP Kosova i Metohije u naznačenom periodu. Neuropsihijatar DZ Vlasotince dana 24.09.2008. godine je postavio dijagnozu konačnog definitivnog stanja. Međutim, lečenje kod tužioca je u toku i nije završeno zbog depresivne anhedonije, sindroma nametanja preživljenog, ponašanjem, izbegavanjem i u psihodinamici konstatovan je posttraumatski stresni poremećaj, što je dovelo do umanjenja svakodnevnih aktivnosti radosta života. Ne može da živi aktivno, da se relaksira, izbegava ljude, sve ga podseća na rat. Želi da bude sam, a konzumiranje alkohola nije dovelo do stabilnosti, već do sloma adaptivnih sposobnosti. Akutna faza bolesti kod tužioca pojavila se po završetku agresije i po povratku u Trstenik trajala šest meseci, a potom je prešla u hroninu fazu koja traje znatno duže. Tužilac je uzimao lekove, ali se bolest nije povukla. Bolest je prešla u hroničnu fazu i kao takva može da se javi posle godinu dana, decenije ili dve decenije. Lečenje tužioca nije završeno i najverovatnije će trajati do kraja života, pa je potrebno da uzima terapiju, odnosno da nastavi lečenje. Kod tužioca postoji opšta prenadraženost, teškoće sa spavanjem, izražene su slike ljutnje, besa, hipervihilnosti, teže koncentracije, izražena je anksioznost i depresivnost. Sve ovo je kod tužioca nastupilo zbog pretrpljenog straha. Imao je intenzivni primarni strah oko jedan sat za vreme bombardovanja NATO pakta. Zatim je trpeo strah srednjeg intenziteta koji je povremeno prelazio u strah jačeg intenziteta zbog mogućnosti pogibije, ranjavanja, osakaćenja i drugih fizičkih tegoba. Strah srednjeg intenziteta održavao se tokom čitavog boravka na ratištu i izloženošću bombardovanja. Taj strah slabog intenziteta nastavio je da traje od mesec dana nakon bombardovanja kada se javio posttraumatski stresni poremećaj.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, jer je tužilac podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari 21.10.2008. godine. Polazeći od odredbe člana 316. stav 2. ZOO kojim je predviđeno da je objektivni rok za naknadu štete pet godina od dana kada je šteta nastupila, a s obzirom da je kod tužioca konačno hronično stanje nastupilo najkasnije godinu dana od dana kada se isto desilo, to je tužilac zakasnio sa podnošenjem tužbe radi naknade štete zbog umanjenja oppte životne aktivnosti.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da tužilac shodno članu 200. ZOO ima pravo na naknadu tražene štete, kao i shodno odredbi čalan 173. i 174. ZOO. Iako je tužilac tužbu podneo dana 21.10.2008. godine, nije protekao rok zastarelosti potraživanja u smislu člana 316. stav 1. i 2. ZOO. Lečenje tužioca nije završeno i verovatno će trajati do kraja života. Ako hronično stanje zbog posttraumatskog stresa može da se javi posle godinu dana, deceniju ili dve decenije, to shodno tome tužiocu treba priznati pravo na naknadu štete u smislu člana 200. i člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Preinačio prvostepenu presudu u tom delu i usvojio tužbeni zahtev, a odbio tužbeni zahtev vezano za naknadu kamate na dosuđene troškove od momenta pravnosnažnosti pa do izvršnosti presude.

Po oceni Vrhovnog suda, vezano za preinačujući deo presude, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo. Naime, evidentno je da je već ranije izraženo u sudskoj praksi Vrhovnog suda da rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti se računa od trenutka kada je bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja. Medicinske ekspertize su nedvosmisleno utvrdile da u ovakvim slučajevima nastupanja posttraumatskog stresa, bolest iz akutnog stanja prelazi u hronično stanje u roku od šest meseci do godinu dana od dana kada se stresni događaj dogodio. U ovom slučaju stresni događaj se dogodio u toku 1999. godine, a tužilac se neuropsihijatru javio tek u toku 2008. godine. Kako je hronično stanje kod tužioca nastupilo najkasnije godinu dana od dana pretrpljenog stresnog događaja, to proizilazi da je najkasnije od kraja 2000. godine počeo da teče rok zastarelosti predviđen odredbom člana 376. stav 1. i 2. ZOO. Javljanje lekaru tužioca ne može prolongirati rok, tj. pomeranje istog nastupanja hroničnog obolenja, s obzirom da se medicinska praksa već izjasnila da se prelazak iz akutnog u hronično stanje u ovakvim slučajevima dešava najkasnije u roku od godinu dana od dana nastupanja stresnog događaja. Tužilac je tužbu podneo 21.10.2008. godine. Proizilazi da je tužba podneta i nakon proteka objektivnog roka (pet godina), pa je pravilno prvostepeni sud zaključio da je u ovom slučaju nastupila zastarelost potraživanja i pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca. Tužena se pozivala na rokove zastarelosti i taj prigovor je prvostepeni sud pravilno cenio.

Shodno iznetom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u sporu u postupku po reviziji saglasno članu 153. i 154. i 163. ZPP, pa joj pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to na ime sastava revizije iznos od 27.000,00 dinara, prema važećoj AT.

Iz navedenih razloga primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković