Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž 759/20 od 13.07.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), imajući u vidu pravno shvatanje Vrhovnog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem po pitanju prava korisnika penzije na naknadu štete zbog isplate umanjenog iznosa pripadajuće penzije za iznos poštanskih troškova dostave penzije na kućnu adresu, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik penzije izabrala da joj se penzija dostavlja na kućnu adresu uz ugovorenu proviziju – poštarinu, koju naplaćuje Pošta Srbije. Poštarinu snosi tužilja kao osiguranik, na osnovu ugovora koji je tuženi zaključio sa Bankom Poštanska štedionica i JP PTT saobraćaja Srbije. Visina provizije za svaki mesec spornog perioda nije bila sporna između stranaka. Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilja potražuje naknadu materijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada tuženog, uz tvrdnju da je tuženi za period od 03.12.2015. godine do 03.12.2018. godine bez zakonskog osnova isplaćivao tužilji umanjen iznos pripadajuće penzije za iznos provizije - poštanskih troškova dostave penzije na kućnu adresu.

Vrhovni sud je ocenio da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev, uz zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju postoji nezakonit i nepravilan rad tuženog u smislu člana 172. ZOO u vezi člana 148. stav 3. ZOO i člana 109. ZOPIO, pa time i obaveza na naknadu materijalane štete tužilji.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Reč je o pravu na naknadu štete koja je nastala kao posledica nezakonitog ili nepravilnog rada pravnog lica, a što proističe iz člana 35. Ustava Republike Srbije. Nezakonitim radom smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Pod nepravilnim radom podrazumeva se činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima nekog lica. Pri tom ne dovodi ni svako nepravilno postupanje u okviru zakonskih ovlašćenja do prava trećeg lica na naknadu štete, već odgovornost pravnog lica postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenih organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja.

Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada tužnog u smislu člana 172. stav 1. ZOO, jer je tuženi dostavom na kućnu adresu preko pošte u spornom periodu izvršio tužilji isplatu pripadajuće penzije u mestu njenog prebivališta saglasno zakonskoj obavezi iz člana 109. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju – ZOPIO. Naime, tuženi nema dostavnu službu, niti je u opisu njegove delatnosti pružanje poštanskih usluga ili usluga platnog prometa (što su opštepoznate činjenice), pa je u cilju realizacije zakonske obaveze isplate pripadajuće penzije u mestu prebivališta korisnika, a time i zaštite interesa korisnika, zaključio ugovore sa Bankom Poštanska štedionica i JP PTT saobraćaja Srbije, kao poštanskog operatora. U smislu iznetog, zaključenim ugovorima tuženi je za korisnike ustanovio pravo na izbor načina isplate penzije (gotovinski na kućnu adresu korišćenjem usluga pošte ili preko računa banke korišćenjem usluga banke) saglasno članu 148. stav 3. ZOO i članu 109. ZOPIO, pa u radnjama tuženog nema nezakonitosti niti nepravilnosti koje bi predstavljale nezakonit ili nepravilan rad u smislu člana 172 ZOO. Prema okolnostima ovog slučaja, upravo bi suprotno postupanje tuženog predstavljalo nezakonit i nepravilan rad, jer bi nepreduzimanjem navedenih mera u cilju realizacije isplate iznosa pripadajuće penzije u mestu prebivališta korisnika, tuženi postupio suprotno zakonskoj obavezi i na štetu korisnika penzije.

Okolnost što je prema navedenim ugovorima tuženi pored prava na izbor načina isplate penzije, ugovorio obavezu plaćanja troškova izvršenih usluga dostave odnosno isplate penzije na teret korisnika, ne čini navedeno postupanje tuženog nezakonitim ni nepravilnim, jer se izborom načina isplate penzije korisnik ujedno saglasio da snosi troškove izabranog načina isplate (troškove koje banka odnosno pošta naplaćuju korisniku odbijanjem od iznosa pripadajuće penzije na ime izvršene usluge dostave ili isplate), pa time i da mu u konačnici bude isplaćen umanjen iznos pripadajuće penzije za iznos tih troškova.

S obzirom na izneto sledi da je tuženi isplaćivao iznose pripadajuće penzije korisnicima saglasno zakonskoj obavezi, što je to slučaj i sa tužiljom, kao i da je isplata umanjenog iznosa pripadajuće penzije za korisnike, pa time i za tužilju, isključiva posledica ovlašćene naplate troškova pošte odnosno banke na teret korisnika (za izvršene usluge isplate odnosno dostave), a ne nezakonitog ili nepravilnog rada tuženog.

U odsustvu nepravilnog i nezakonitog rada, saglasno napred navedenom, nema ni odgovornosti, a time ni uslova za obavezivanje tuženog na naknadu materijalne štete koju tužilja traži, pa je tužbeni zahtev neosnovan.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude i primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, prema opredeljenom zahtevu pripadaju troškovi celog postupka i to: na ime sastava revizije od strane punomoćnika advokata 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine). Troškovi sudskih taksi revizijskog postupka nisu opredeljeni, pa tuženom nisu dosuđeni.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Mirosavljević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković