Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5279/22 od 10.04.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilja i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, delu stava četvrtog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje VV, kojim je tražila naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica u iznosu od 3.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.06.2022. godine do isplate i stavu devetom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava četvrtog izreke, tako što je tužena obavezana da tužilji VV na ime naknade nematerijalne štete u vidu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica isplati još 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.06.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbačena je žalba tužilje AA izjavljena protiv stava četvrtog izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužilji VV naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 48.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje AA i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilje su podnele odgovor na reviziju tužene sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene u preinačujućem delu pobijane presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), ispitao je u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju GG, brat tužilje AA i otac tužilje VV je kao pripadnik MUP-a poginuo u terorističkom napadu na Kosovu i Metohiji dana 22.05.1993. godine. Pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Prištini K 37/97 od 11.07.1997. godine optuženi pripadnici OVK su kao saizvršioci oglašeni krivima za krivično delo terorizma iz člana 125. Osnovnog krivičnog zakona, koje je kažnjivo po članu 139. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 22. istog zakona i osuđeni su na zatvorske kazne od po 20 godina. Krivično delo su izvršili tako što su navedenog dana naoružani automatskim puškama postavili zasedu pored puta na pružnom prelazu na ulasku u Glogovac iz kojih su otvorili rafalnu vatru na pripadnike MUP-a koji su se nalazili u službenom vozilu i kojom prilikom je GG poginuo. GG je tada imao 23 godine i radio je u Policijskoj upravi Blace, a upućen je kao ispomoć u Policijsku upravu Glogovac na Kosovu i Metohiji. Sa suprugom DD imao je dete starosti osam meseci, tužilju VV. Sahranjen je u selu ... kod ... i sahrani je prisustvovalo oko 1.000 ljudi (kolege, meštani, prijatelji i rodbina). Na ručku koji je organizovan nakon sahrane u kući njegovih roditelja bilo je prisutno oko 500 ljudi, a na podušjima (40 dana, šest meseci i godinu dana) u kući roditelja je prisustvovalo oko 300 do 400 osoba (rodbina, prijatelji i kolege). Roditelji sada pokojnog GG snosili su sve troškove sahrane u iznosu od oko 90%, uz preostalu pomoć roditelja supruge, dok tužena nije učestvovala u troškovima sahrane. Tužilja VV je prvo saznanje da nema oca stekla kada je krenula u predškolsku ustanovu primećujući da drugu decu dovode oba roditelja, kada je od majke saznala da je otac poginuo na Kosovu i da je bio policajac. Bila je lišena očevog staranja, brige, ljubavi, podrške i pažnje i o njoj se brinula samo majka. Nedostatak koji je osećala zbog prisustva samo jednog roditelja teško može da objasni i taj nedostatak oseća i danas kada je i sama majka. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da su ukupni troškovi sahrane, nabavke garderobe – crnine, usluge sveštenika, pogrebne opreme, hrane i pića nakon sahrane i za vreme uobičajenih pomena, kao i troškova nadgrobnog spomenika po cenama u vreme davanja nalaza i mišljenja prema mesnim običajima u mestu u kome je sahranjen pok. GG, iznosili 1.516.935,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da postoji osnov odgovornosti tužene da tužiljama naknadi štetu na osnovu člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je šteta prouzrokovana smrću oca i brata tužilja, kao posledica akta terora čiji su nastanak bili dužni da spreče organi tužene. Tužilje su aktivno legitimisane da traže naknadu materijalne štete na ime uobičajenih troškova sahrane, kao zakonski naslednici ĐĐ, oca poginulog GG sa po ½ dela, koji je snosio uobičajene troškove sahrane, a tužilja VV i naknadu nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog smrti bliskog lica. Prigovor zastarelosti potraživanja je ocenjen kao neosnovan primenom člana 377. ZOO, budući da je šteta prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela iz člana 125. Osnovnog krivičnog zakona, kažnjivog po članu 139. stav 2. tog zakona, kojim je propisano da ako je pri izvršenju krivičnog dela terorizma, učinilac sa umišljajem lišio života jedno ili više lica, kazniće se zatvorom najmanje 10 godina ili zatvorom od 40 godina. Kako je odredbom člana 95. istog zakona propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne dvadeset pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od četrdeset godina, to navedeni rok zastarelosti od 25 godina nije protekao od dana kada je šteta nastala (22.05.1993. godine) do podnošenja tužbe 12.02.2018. godine. Zato je tužbeni zahtev tužilja za naknadu materijalne štete usvojen i to u jednakim iznosima, kao zakonskim naslednicama lica koje je snosilo uobičajene troškove sahrane u visini 90% od ukupno utvrđenih troškova veštačenjem. Visinu naknade nematerijalne štete tužilji VV za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica (oca), prvostepeni sud je odmerio u iznosu od 500.000,00 dinara, dok je drugostepeni sud primenom pravila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima zaključio da pravična novčana naknada iznosi 1.000.000,00 dinara, te je prvostepenu presudu preinačio u odbijajućem delu i dosudio iznos od još 500.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog suda, izloženo stanovište drugostepenog suda u preinačujućem delu odluke je pravilno.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se osporava osnov odgovornosti tužene zasnovan na odredbi člana 180. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Navedenom odredbom je propisano da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Imajući u vidu utvrđene okolnosti u kojima je sada pok. GG izgubio život, kao pripadnik MUP-a u terorističkom napadu pripadnika OVK na Kosovu i Metohiji za koji su pravnosnažnom presudom krivičnog suda kao saizvršioci oglašeni krivima za krivično delo terorizma iz člana 125. Osnovnog krivičnog zakona, koje je kažnjivo po članu 139. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 22. istog zakona i osuđeni na zatvorske kazne od po 20 godina, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili o osnovu odgovornosti tužene, kao i da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan. Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da primeni privilegovanog roka zastarelosti potraživanja ima mesta samo i isključivo u odnosu na učinioca krivičnog dela, a ne i u odnosu na tuženu kao pravno lice.

Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2. ZOO), a kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1. tog zakona). U slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, suprotno navodima revizije, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

U konkretnom slučaju, izvršioci krivičnog dela terorizma su oglašeni krivima pravnosnažnom presudom krivičnog suda, za koje je prema članu 139. stav 2. tada važećeg Osnovnog krivičnog zakona bilo propisano da ako je pri izvršenju ovog dela učinilac sa umišljajem lišio života jedno ili više lica, kazniće se zatvorom najmanje deset godina ili zatvorom od četrdeset godina, dok je u članu 95. stav 1. tačka 1. propisano da ako u ovom zakonu nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne dvadeset pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od četrdeset godina, a u stavu 2. da ako je za krivično delo propisano više kazni, rok zastarelosti određuje se po najtežoj propisanoj kazni. Zato su bez uticaja revizijski navodi koji ukazuju na odredbu člana 95. stav 1. tačka 2. tog zakona kojom je propisana zastarelost krivičnog gonjenja protekom 15 godina od izvršenja dela za koje je predviđena kazna zatvora preko 10 godina.

Ocenjujući sve utvrđene činjenice, objektivne i subjektivne okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja za pravilno odmeravanje pravične novčane naknade i vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, kao i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, po nalaženju Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno odmerio pravičnu novčanu naknadu za duševne bolove tužilji VV zbog smrti bliske osobe (oca) u iznosu od 1.000.000,00 dinara. Naknada ne uspostavlja pređašnje stanje, jer je nemoguće izmeniti činjenicu da je tužilja VV, zbog smrti oca od osmog meseca života ostala bez očevog staranja, brige, podrške i ljubavi, pa imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, pravična novčana naknada kao moralna satisfakcija za duševne bolove koje trpi je pravilno odmerena u smislu navedenog pravila iz člana 200. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u preostalom delu pobijane presude kojom je odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba novog tumačenja prava. Pitanje osnova odgovornosti i ocena prigovora zastarelosti potraživanja prouzrokovane štete, zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, pa nema razloga koji bi ukazivali na potrebu ujednačavanja sudske prakse. Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u navedenom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 12.02.2018. godine, sa zahtevom za naknadu štete. Vrednost predmeta spora pobijanog dela za tužilju VV iznosi ukupno 1.182.628,75 dinara, a za tužilju AA 682.620,75 dinara. Tužilje nisu jedinstveni suparničari, pa se vrednost predmeta spora pobijanog dela utvrđuje u odnosu na svaku od njih pojedinačno. Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbenog zahteva (25.02.2022. godine), Vrhovni sud je našao da revizija u navedenom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Zahtev tužilja za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, primenom člana 154. ZPP, u vezi člana 165. tog zakona, jer ovo nisu bili troškovi potrebni radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković