Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju. Troškove je tražio.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tuženog da su razlozi u pobijanoj presudi nejasni i protivrečni, suprotni utvrđenom činjeničnom stanju, uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i 374. stav 2. tačka 12. ZPP, što ne predstavlja revizijski razlog iz člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, postupak je pokrenut predlogom za izvršenje, ovde tužioca, protiv tuženog AA, BB, VV i GG, kao izvršnih dužnika na osnovu verodostojne isprave – menice ... . Nakon donošenja rešenja o izvršenju tuženi AA i GG su izjavili prigovore i postupak je nastavljen kao po tužbi, stim što je pravnosnažnom presudom P 3270/13 od 14.02.2017. godine usvojen tužbeni zahtev u odnosu na GG. Tuženi AA je sa pravnim prethodnikom tužioca 13.05.2005. godine zaključio Ugovor o dugoročnom kreditu broj .. po kom ugovoru je tuženom odobren kredit u iznosu od 7.000.000,00 dinara sa nominalnom kamatnom stopom od 3% godišnje, efektivnom kamatnom stopom od 3,08% i provizijom od 0,5%, na rok od 240 meseci sa otplatom kredita u mesečnim anuitetima koji je u momentu izdavanja kredita iznosio 38.680,15 dinara što je odgovaralo iznosu od 473,11 evra po srednjem kursu NBS. Članom 8. ugovora predviđeno je pravo banke na jednostrani raskid ugovora i naplatu celokupnog iznosa kredita sa pripadajućom kamatom i troškovima nastalim do dana izmirenja celokupnog duga ukoliko, između ostalog, korisnik kredita ne uplati dva uzastopna dospela anuiteta, kao i da je korisnik kredita dužan da plati celokupan iznos u roku od 10 dana od prijema obaveštenja da je ugovor raskinut. Članom 9. stav 1. tačka 4. ugovora predviđeno je da je u cilju obezbeđenja navedenog kredita korisnik kredita u obavezi da kod banke deponuje blanko menicu ..., bez protesta, potpisanu od strane BB u svojstvu trasanta, koju je tuženi akceptirao rečima „priznajem bez protesta“: da je menica obezbeđena meničnim jemstvom BB, VV i GG, kao žirantima za obezbeđenje i ispunjenje odobrenog kredita. Tužilac je, istog dana kada je ugovor zaključen, po nalogu tuženog izvršio uplatu odobrenog kredita u iznosu od 7.000.000,00 dinara njegovom preduzeću „Masters“ d.o.o. Kragujevac. Prema nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, na dan proglašenja kredita dospelim dana 21.03.2012. godine, iznos glavnice iznosi 7.101.869,56 dinara, iznos ugovorene kamate koja je dospela do tog trenutka 113.962,46 dinara, iznos zatezne kamate zbog docnje u plaćanju rata kredita do trenutka proglašenja dospelim 22.573,46 dinara tako da ukupni dug tuženog prema tužiocu iznosi 7.238.405,48 dinara.

Prvostepeni sud je ocenivši neosnovanim prigovor zastarelosti, primenom odredaba člana 17., 18., 124. u vezi člana 1065. i 1066. Zakona o obligacionim odnosima i člana 460. stav 4. ZPP, održao na snazi rešenje o izvršenju Iv br. 7651/12 od 28.05.2012. godine.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 17. i 1065. ZOO kada je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 7.238.405,48 dinara, s obzirom da se radi o neisplaćenom dugu po zaključenom ugovoru o kreditu, zbog čega je tužilac 21.03.2012. godine proglasio kredit dospelim i u skladu sa članom 8. Ugovora od 13.05.2005. godine iskoristio pravo na jednostrani raskid ugovora u situaciji kada je tuženi kasnio sa šest dospelih rata kredita. Ocenio je kao pravilne razloge prvostepenog suda u odnosu na prigovor zastarelosti, zasnovane na odredbi člana 371. ZOO, kao i da na dospelu ugovorenu kamatu banka ima pravo da potražuje zateznu kamatu od trenutka dospelosti jer tada postaje deo glavnog duga kao cena odobrene finansijske transakcije, nalazeći da su bez uticaja navodi tuženog da nije cenjena punovažnost menice, jer je predmet parnice dug po osnovu ugovora o kreditu, a tuženi nije dokazao da je menica popunjena suprotno Zakonu o menici, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke pod 1., dok je zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos neisplaćene zatezne kamate od 22.573,46 dinara odbio usled zabrane anatocizma propisane članom 279. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. U članu 279. ZOO propisano je da na dospelu, a neisplaćenu ugovorenu ili zateznu kamatu kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata izuzev kad je to zakonom određeno. Način ugovaranja redovne zatezne kamate na novčano potraživanje regulisan je članovima 399. i 400. ZOO.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je zauzeto pravno stanovište u pobijanoj presudi da se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima relevantne za obaveze iz osnovnog pravnog posla – Ugovora o kreditu. Bez obzira na to što je potraživanje obezbeđeno menicom, kao sredstvom obezbeđenja, zastarelost se ceni po pravilima iz Zakona o obligacionim odnosima, a ne po pravilima o zastarelosti iz Zakona o menici. U konkretnom slučaju se primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. ZOO s obzirom na to da je predmetni dug nastao po osnovu ugovora o kreditu.

Okolnost što je izvršni poverilac pokrenuo postupak za naplatu potraživanja po osnovu verodostojne isprave (menice) ne znači da se postupak mora okončati po odredbama Zakona o menici. Ovo iz razloga što između stranaka nije zaključen apstraktni pravni posao, već kauzalni (Ugovor o kreditu) gde je menica samo sredstvo obezbeđenja u slučaju neispunjenja obaveze iz ugovora o kreditu. Kako je osnov spora dug iz ugovora o kreditu za koji tuženi odgovara to se zastarelost potraživanja ima ceniti prema Zakonu o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je osnov odgovornosti tuženog ugovor o kreditu, a ne pravilnost menice kao sredstva obezbeđenja.

Veštačenjem je utvrđena visina potraživanja tužioca prema tuženom po osnovu ugovora o kreditu. Ugovorom o kreditu koji je zaključen 13.05.2005. godine ugovorena je kamatna stopa od 3% godišnje odnosno efektivna kamatna stopa od 3,08% na godišnjem nivou. Članom 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se odredbe člana 400. stav 1. i 2., kojim je propisana zabrana anatocizma, ne odnose na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija, to banka ima pravo da iznos glavnog duga pripiše obračunatu ugovorenu kamatu i na tako dobijeni zbirni iznos tuženi duguje i zakonsku kamatu u smislu člana 277. ZOO.

Članom 124. ZOO propisano je da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno zahtevati ispunjenje obaveze ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Članom 8. predmetnog ugovora o kreditu predviđeno je da banka ima pravo na jednostrani raskid ugovora i naplatu celokupnog iznosa kredita i troškova nastalih do dana izmirenja celokupnog duga ukoliko, između ostalog, korisnik kredita ne uplati dva uzastopna dospela anuiteta. U konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za raskid ugovora o kreditu i ostvarivanje prava tužilje na jednostrani raskid ugovora u smislu člana 8. navedene odredbe ugovora u situaciji kada je tuženi kasnio sa šest dospelih rata kredita. Tuženi naknadno nakon proglašenja kredita dospelim nije predočio dokaze da je obavezu izvršio, pa ni u momentu podnošenja predloga za izvršenje.

Kod napred navedenog, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu da plati tužilji predmetno potraživanje sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Ostalim revizijskim navodima osporava se utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta na osnovu odredbe člana 153., 154. i 165. stav 2. ZPP.

Odluka o troškovima odgovora na reviziju doneta je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer ti troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić