OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 417.847,82 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu AA na ime takse za reviziju isplati iznos 64.194,00 dinara, a za odluku po reviziji 101.291,00 dinar, a tužiocu BB na ime takse za reviziju 77.511,64 i odluke po reviziji 116.267,46 dinara, sve u roku od 15 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P 2295/20 od 06.02.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime duga za isporučene sadnice za period 2013/2014 (za oba tužioca) i za sezonu 2015/2016 (za tužioca BB) isplati ukupno iznose bliže označene u stavu 1, 2. i 3. izreke ove presude na glavni dug i obračunatu zakonsku zateznu kamatu sa periodima dospeća od 03.08.2018. godine do konačne isplate. Stavom 4. izreke obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 384.097,82 dinara u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 45/22 od 27.04.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Čačku P 2295/20 od 06.02.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca i tuženog za isplatu traženih iznosa u celosti (tačka 3. i 4. tačkom 5. naznačenog stava obavezani su tužioci da tuženom solidarno na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 366.645,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

Protiv drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti su učinjene druge bitne povrede ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, utvrđeno je da su pravni prethodnici tužilaca sa tuženim zaključivali ugovore o pružanju usluga u proizvodnju voćnih sadnica. Po tim ugovorima koji datiraju još od 2012. godine tužioci kao davaoci usluga su se obavezali da obezbede poljoprivredno zemljište na kome će za račun naručioca, ovde tuženog, svojim radom u sezoni 2012/2013 proizvoditi kvalitetni sadni materijal i to tužilac AA šljive 25000 komada i sadnice kajsije 3000 komada. Obaveza naručioca je da sačini obračun naknade za pružanje usluge u proizvodnju sadnica u skladu sa dinamikom prodaje. Za sezonu 2012 i 2013 godinu sačinjeni su pismeni ugovori. Prema čl. 2. propisano je da se naknada za pruženu uslugu u uzgajanju kalemova određuje u iznosu od 40% od prodajne cene sadnica (bez PDV-a) po komadu realizovanih sadnica. Naručilac posla tj. ovde tuženi je imao obavezu da dostavi podlogu i kalem za ugovorenu proizvodnju, da vrši nadzor tehničkog procesa proizvodnje i periodičnim pregledom prati stanje razvijenost sadnica u proizvodnju, pravi izveštaje itd. davalac se obavezao da obezbedi zemljište zadovoljavajućeg kvaliteta za proizvodnju voćnog zasadnog materijala, svojim radom izvrši svu obradu i sprovede proizvodnju prema uputstvima koje je dobio od instituta. Za ugovorenu proizvodnju voćnog sadnog materijala mogao se koristiti isključivo repromaterijal dostavljen ili preuzet od naručioca – instituta. Ugovarači ovde tužioci su imali obavezu da se pridržavaju proizvodnje ugovornim količinama i da ukoliko se tokom procesa proizvodnje ustanovi da je taj broj manji obavesti o tome naručioca. Prema zapisniku o preuzetim sadnicama i konačnom obračunu po ugovoru za pružene usluge u proizvodnji voćnih sadnica u sezoni 2013/2014 tužilac AA je po ugovoru broj .. od 02.07.2013. godine u centralni magacin predao 21549 sadnica šljiva (po otpremnici) što predstavlja 51,78% od ukupnog broja preuzetih sadnica šljiva u institutu i 1600 sadnica kajsija što znači da je ukupna vrednost sadnica bez PDV-a u visini od 6.364.507,90 dinara. Tužilac VV (otac tužioca BB) je takođe zaključio ugovor broj .. sa tuženim ali je kasnije u taj ugovor ušao ovde tužilac jer je njegov otac na njega preneo sva prava ugovor je overen kod Osnovnog suda u Čačku pod Ov 11474/2016 od 30.08.2016. godine kada je VV kao ustupilac tužiocu BB ustupio ugovor o pružanju usluga. Po tom ugovoru je izvršena predaja određenih sadnica. Za period 2014/2015 godine tužilac BB sa tuženim Institutom nije zaključio pismeni ugovor već se radilo o zaključenju usmenog ugovora a direktor tuženog mu je rekao da se ugovor zaključuje pod istim uslovima kao ugovor iz prethodne godine. Tužioci su predali određeni broj kalemova, ali tuženi nije isplatio ugovorenu cenu po ugovoru. Tužioci smatraju da tuženi treba da isplati 40% od prodajne cene sadnica bez PDV- a. Veštačenjem od veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da, ukoliko se prihvati stanovište da je tužiocima pripao iznos 40% od prodajne cene sadnica bez PDV-a, tuženi tužiocima trebao da isplati iznos i to: tužiocu AA 656.798,68 dinara sa kamatom od 03.08.2017. godine a na ime kašnjenja u isplati tj. na ime obračunate zakonske kamate za period od 27.12.2016. do 02.08.2018. godine iznos od 122.744,65 dinara, a tužiocu BB za period 2013/2014 godine iznos od 463.048,25 dinara sa zakonskom kamatom od 03.08.2018. godine kao i iznos od 86.512,24 dinara na ime kamate obračunate za period od 22.12.2016. do 02.08.2018. godine. Tužiocu BB tuženi bi bio u obavezi za isporučene sadnice za sezonu 2015/2016 isplati iznos od 333.680,38 dinara sa kamatom od 03.08.2018. godine do isplate i iznos od 62.342,18 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate za period od 22.12.2016. do 02.08.2018. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan. Pri tome sud je pošao od tumačenja ugovorene odredbe gde je predviđeno da je tuženi dužan da tužiocima isplati 40% od prodajne cene sadnica (bez PDV-a). U toku postupka veštak je utvrdio i koji bi porezi opterećivali takvu isporuku pa je zaključio ako bi tuženi bio u obavezi da izvrši uplatu uz odbijanje poreza i doprinosa onda bi proizlazilo da je tuženi preplatio tužioce. Prvostepeni sud nalazi da je odredba ugovora jasna i da je tuženi u obavezi da tužiocima isplati 40% od prodajne cene sadnica bez PDV-a, a kako nije isplatio naznačene iznose to je tužbeni zahtev tužilaca usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda, ukinuo je prvostepenu presudu i nakon otvorene rasprave i dodatno izvedenih dokaza zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan. Ovo iz razloga što nalazi da je prilikom obračuna tuženi bio u obavezi da poštuje zakonske propise pre svega Zakon o socijalnom osiguranju kao i Zakon o porezima na dohodak građana sa određenim izmenama koji je stupio na snagu od 01.01.2014. godine. Nalazi da se ovde radi o ugovoru o delu i da prihodi po osnovu ugovora o delu imaju karakter oporezovanog prihoda fizičkih lica u smislu člana 85. Zakona o porezu na dohodak građana u smislu člana 85. stav 1. tačka 1. te da je prilikom isplate naknade za predate sadnice tuženi bio u obavezi da izvrši celokupni obračun poreza i shodno Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje kao i Zakona o porezu na dohodak građana. Kako je na osnovu veštačenja utvrđeno da kada se izvrši obračun tih zakonskih obaveza koje moraju biti odbijene od iznosa koji je tužiocima trebao da bude isplaćen, proizlazi da je tuženi trebao da isplati od vrednosti cene sadnice 28%, a što je i učinio pa je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava nije prihvatljivo.

Ovo iz razloga što ugovor obavezuje stranke. Prema članu 2. ugovora predviđeno je da je tuženi u obavezi da tužiocima po ugovoru isplati 40% od prodajne cene sadnica (bez PDV-a). Jezičkim tumačenjem, a što je ranije bila praksa koja je poštovana u ugovornom odnosu između pravnih prethodnika tužilaca i tuženog, proizlazi da je tuženi bio u obavezi da ugovaračima isplati 40% od prodajne cene sadnica u neto iznosu. Oznaka bez PDV-a se može opravdano tumačiti da je isplata ugovorena u neto iznosu. Stoga je drugostepeni sud suvišno razmatrao da li je plaćen porez po Zakonu o obaveznom socijalnom osiguranju ili porez na dohodak građana. Ovo iz razloga što je to u nadležnosti organa uprave. U određenim slučajevima porez na dohodak građana naplaćuje se na kraju godine takva obaveza je na onome ko je ostvario dohodak a ne na onome ko vrši isplatu. S druge strane ako se tumačenjem može zaključiti da je izvršeno ugovaranje isplate po predatoj ceni sadnica u neto iznosu, bez PDV-a, onda je bespotrebno dalje utvrđivati ko je u obavezi da vrši naznačena plaćanja prema pozitivnim zakonskim propisima a koja se uplaćuju u korist države. Tuženi je bio u obavezi da izvrši isplatu onako kako je ugovoreno po naznačenom ugovoru u neto iznosu a stvar je drugih poreskih organa kako će izvršiti kontrolu i utvrditi da li je na sve te iznose pravilno izvršen obračun odgovarajućih poreza i doprinosa.

Iz svega iznetog proizlazi da je drugostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo što je ishodovalo neophodnost preinačenja drugostepene presude.

Imajući u vidu napred izneto, i činjenicu da je drugostepeni sud ukinuo odluku prvostepenog suda prilikom otvaranja rasprave to je Vrhovni sud na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Tužioci su uspeli u sporu i imaju pravo na troškove postupka, pri čemu im je Vrhovni sud priznao troškove koji su im dosuđeni u prvostepenom postupku u visini od 384.097,82 dinara. Na te troškove dodati su troškovi revizijskog postupka u iznosu od i to: za stručni sastav revizije iznos 33.750,00 dinara, što čini ukupno iznos od 47.847,82 dinara. Tužiocima su priznati troškovi na ime takse za reviziju i odluku po reviziji i to tužiocu AA na ime takse za reviziju 64.194,00 dinara, za odluku po reviziji 101.291,00 dinara, a tužiocu BB za taksu za reviziju 77.511,64 dinara i na ime takse za odluku po reviziji 116.267,46 dinara, sve shodno važećoj TT.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić