U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila supruga pokojnog VV, a tuženi je sin GG. GG je usvojenica pokojnog DD, oca VV. Majka tuženog je od svog usvojitelja DD prilikom udaje 1960. godine dobila u miraz kp. br. ... KO ..., od kada se sa svojim suprugom i članovima svoje porodice nalazi u državini te parcele i istu koristi, u čemu je niko nije smetao više od 50 godina unazad. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Brusu O 134/76 od 17.02.1977. godine, za naslednika pokojnog DD, umrlog 1976. godine, oglašen je njegov sin VV. Iz navedenog rešenja sledi da je zaostavštinu iza pokojnog DD sačinjavala i sporna parcela, da je u postupku učestvovala i majka tuženog i da se odrekla nasleđa koje joj po zakonu pripada. Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Brusu O 184/00 od 07.11.2011. godine, na zaostavštini pokojnog VV, umrlog 2002. godin, oglašeni su za naslednike njegova ćerka ĐĐ i njegova supruga tužilja, s tim što je tužilja proglašena za naslednika i na spornoj kp. br. ... KO ... . Iz izveštaja SKN Brus od 22.09.2015. godine sledi da je sporna parcela od 2003. godine upisana na osnovu rešenja o nasleđivanju O 184/00 od 07.11.2001. godine na tužilju. Tuženi je na spornoj parceli, po nalogu svoje majke posekao stabla starih šljiva.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je vlasnik sporne parcele majka tuženog, koja je pravo svojine stekla održajem, te da je ona s toga nosilac prava državine, korišćenja i raspolaganja na spornoj parceli, u kojoj situaciji tuženi nije pasivno legitimisan, kao i da je tuženi spornu parcelu koristio po nalogu svoje majke, primenom člana 28. stav 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odlučujući o žalbi tužilje, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik sporne parcele, smatrajući da nisu ispunjeni uslovi za podnošenje tužbe za utvrđenje, jer tužilja nema pravni interes za utvrđenje prava svojine na spornoj parceli, s obzirom da je upisana kao vlasnik sporne parcele od 2003. godine. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj spornu parcelu preda u državinu, smatrajući da tuženi nije pasivno legitimisan, jer je nosilac prava državine, korišćenja i raspolaganja na spornoj parceli njegova majka, a da on na spornoj parceli obavlja poslove po nalogu i zahtevu majke.

Osnovano se revizijon tužilje ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

S obzirom na to da tužilja tužbom traži da se utvrdi da je vlasnik sporne parcele, to se radi o tužbi za utvrđenje (deklaratornoj tužbi). Članom 194. stavom 2. ZPP propisano je da tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes. Iz navedenog sledi da zakon ograničava, odnosno uslovljava mogućnost podnošenja ovakve tužbe i vođenje postupka po njoj, postojanjem pravnog interesa za utvrđenje. Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes. To znači da takav interes postoji kada se pravni položaj tužioca pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a otklanjanje ove neizvesnosti opravdanom.

Tužilja je tužbom tražila da se utvrdi da je vlasnik sporne parcele, da se obaveže tuženi da joj ovo pravo prizna i da joj spornu parcelu preda u državinu. Drugostepeni sud je odbacio tužbu, kao nedozvoljenu u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je vlasnik sporne parcele, smatrajući da tužilja nema pravni interes da traži utvrđenje prava svojine na toj parceli, jer je upisana kao vlasnik iste od 2003. godine. Međutim, ovakav stav drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilan. Naime, saglasno članu 3. stavu 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, dok saglasno stavu 2. istog člana svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica. Tuženi tužilji osporava njeno pravo svojine na spornoj parceli, tvrdeći da je vlasnik sporne parcele njegova majka i da on istu koristi po nalogu svoje majke, to sledi da postoji pravni interes tužilje za vođenje ove parnice, bez obzira na činjenicu da je upisana kao vlasnik iste, jer njen pravni interes proizlazi iz člana 194. stav 2. ZPP.

S obzirom da je drugostepeni sud odbacio tužbu, pogrešno smatrajući da tužilja nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje prava svojine na spornoj parceli, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci, a ukinuta je odluka i u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražla da se obaveže tuženi da tužilji preda spornu parcelu, jer ista zavisi od odluke o zahtevu tužilje za utvrđenje prava svojine.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će oceniti osnovanost navoda žalbe tužilje, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić