Protiv ove presude tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP u vezi člana 404. ZPP, pa je našao da je osnovan predlog da se o posebnoj reviziji odlučuje jer je Viši sud u Nišu odstupio od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda od 23.01.2017. godine usvojenog povodom spornog pravnog pitanja viših sudova u Republici u pogledu načina i obračuna (metodologije) naknade koju tužena isplaćuje korisnicima za slučaj nezaposlenosti. Pobijana odluka utiče na nejedinstvo sudske prakse jer neki sudovi u Republici (pretežno) pravnosnažno odbijaju tužbene zahteve (Viši sud u Leskovcu i Viši sud u Čačku – primerci pravnosnažnih presuda koji su priloženi uz reviziju).

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Rešenjem tužene od 10.10.2012. godine tužilji – korisniku priznato je pravo na novčanu naknadu u trajanju od šest meseci počev od 16.09.2012. godine u mesečnom iznosu od 14.609,92 dinara, koja se isplaćuje umanjena za iznos doprinosa za zdravstveno penzijsko i invalidsko osiguranje. Protiv ovog rešenja (koje je postalo pravnosnažno) tužilja je mogla da izjavi žalbu direktoru Nacionalne službe bez plaćanja takse (žalbu nije izjavila). Isplata naknade vršena je na tekući račun tužilje što je konstatovao i sudski veštak. Po nalazu i mišljenju veštaka tužena je protivzakonito umanjila naknadu za vreme privremene nezaposlenosti u ukupnom iznosu od 11.918,53 dinara. Tužena je prigovorila nalazu i mišljenju veštaka smatrajući da se doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje plaćaju na teret korisnika novčane naknade; da je veštak naknadu računao upoređujući je sa minimalnom zaradom kao „neto kategoriju“ iako je Zakon o radu napustio sistem neto zarada i neto naknada; da je razlika nastala zato što je veštak suštinski pogrešno obračunavao doprinose smatrajući da oni padaju na teret tužene; da kontrolu rada tužene vrši Državni revizor i da je on u svom izveštaju i decembra meseca 2011. godine izdao obavezno uputstvo na koji način se izračunava visina naknade. Odgovarajući na primedbe tužene veštak smatra da se minimalna zarada utvrđuje u neto iznosu; da je veštak vršio obračun razlika naknade za isplatu po neto principu jer je jednostavniji i brži način obračuna i da „nema nikakve suštinske razlike u obračunu po neto ili bruto metodologiji, a konačan rezultat mora biti isti...“.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev na osnovu čl. 154, 158. i 172. ZOO.

Osnovano se u reviziji ukazuje da je na utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pogrešno primenjeno kada je tužbeni zahtev usvojen.

Nacionalna služba je pravno lice sa statusom organizacije za obavezno socijalno osiguranje jer vrši javna ovlašćenja (član 8. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti (''Službeni glasnik RS'' 36/2009, 88/2010, 38/2015 i 113/2017). Ona odgovara za naknadu štete po članu 35. Ustava po kome ''svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja...''.

Kontrola zakonitosti rada Nacionalne službe vrši se prevashodno u upravnom postupku na dva načina: prvi je kroz opštu kontrolu poslovanja koju vrši državni revizor po Zakonu o državnoj revizorskoj instituciji (''Službeni glasnik RS'' 101/2005, 54/2007 i 36/2010). Pravilnost poslovanja iz člana 9. u vezi člana 2. tačka 3. vrši se u posebnom upravnom postupku. Ti akti (odluke revizora) ne mogu biti predmet osporavanja pred sudovima (član 3. stav 4). Subjekat kontrole od strane revizora u smislu člana 10. tog zakona predstavljaju organizacije za socijalno osiguranje u koje spada i Nacionalna služba. Nije sporno da je u toku 2011. godine državna revizorska institucija izvršila kontrolu rada tužene Nacionalne službe i dala obavezno Uputstvo za rad u vezi metodologije načina obračuna prilikom odlučivanja o pravima nezaposlenih lica i ostvarivanja prava na naknadu za vreme privremene nezaposlenosti po kojima je tužena i postupala.

Drugi vid kontrole zakonitosti odluka Nacionalne službe vrši se kroz pojedinačni žalbeni postupak u skladu sa Zakonom o upravnom postupku i kroz upravni spor, sve na osnovu člana 80. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Po tom pravilu o pravima nezaposlenog iz obaveznog osiguranja odlučuje se u postupku propisanom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 1). O pravima nezaposlenog u prvom stepenu odlučuje nadležni organ Nacionalne službe, određen Statutom (stav 2). Po stavu 3. žalba izjavljena na rešenje stava 2. ne odlaže njegovo izvršenje. Drugostepeni organ u rešavanju o pravima nezaposlenog lica iz obaveznog osiguranja jeste direktor Nacionalne službe (stav 4) i na kraju protiv konačnog rešenja Nacionalne službe nezaposleni može tužbom pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa zakonom (stav 5).

Iz citiranog pravila proizilazi da između Nacionalne službe i korisnika postoji administrativno-pravni a ne ugovorni odnos i da je ostvarivanje prava i zaštita obezbeđena kroz upravni postupak i upravni spor, što je u saglasnosti sa članom 198. Ustava Republike Srbije. Osim toga, Evropski sud za ljudska prava smatra da su upravni i ''relevantni sudski postupak'' (misli se na upravni spor) mogli da podnosiocu predstavke pruže ''odgovarajuće obeštećenje'' (Saša Popović protiv Srbije – odluka 75915/12 od 23.09.2014. godine; ranije Juhas – Đurić protiv Srbije).

Imajući u vidu da je isplata vršena po rešenju koje nije osporeno (pravnosnažna odluka je tačna odluka), a uz poštovanje Uputstva Državnog revizora koja su za korisnike državnih sredstava obavezna, to u radnjama tužene kao pravnog lica nema protivpravnosti, odnosno nezakonitog ili nepravilnog rada da bi tužena bila odgovorna za naknadu štete, ne samo po osnovu citirane ustavne norme, nego i po osnovu člana 172. u vezi člana 154. ZOO. Nezakonit ili nepravilan rad bi postojao, primera radi, u slučaju smanjenja naknade bez pravnog osnova, diskriminacije u isplati ili zadocnjenja.

No, i pod uslovom da se u parnici, kao što je ovde slučaj raspravlja o materijalno-pravnim uslovima u pogledu visine naknade (pravna praksa pokazuje primere paralelne upravne i sudske zaštite), imajući u vidu da tužena nije osporila stvarnu nadležnost redovnog suda, a poštujući član 6. EKLJP (pristup sudu), odluka Nacionalne službe u pogledu metodologije obračuna, što se odražava na visinu naknade, je zakonita.

Naime, o načinu i metodologiji obračuna novčane naknade za slučaj nezaposlenosti Vrhovni kasacioni sud se izjasnio povodom četiri sporna prava pitanja i to 14/2016, 17/2016, 18/2016 i 21/2016 na sednici Građanskog odeljenja od 23.01.2017. godine po kome: novčana naknada za slučaju nezaposlenosti utvrđena na način iz člana 69. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ne može biti niža od 80 niti viša od 160% od minimalne zarade utvrđene u skladu sa članom 111. stav 2. Zakona o radu (princip bruto zarade).

Da se u ovoj materiji primenjuje tzv. bruto, a ne neto princip, može se zaključiti ne samo iz Zakona o radu koji normira oblast zarada (čl. 105-112) već i iz sadržine člana 6. stav 1. tačka 20. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po kome novčana naknada-naknada koja se ostvaruje za vreme nezaposlenosti kod organizacije nadležne za zapošljavanje sadrži doprinose koji se plaćaju na teret lica koje ostvaruje tu naknadu (slično pravilo sadržano je i u članu 7. stav 1. tačka 12. istog Zakona), kao i u članu 78. stav 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti kojim je propisano da su doprinosi za zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje sadržani u novčanoj naknadi, plaćaju se na teret lica koje prima novčanu naknadu.

Bliže obrazloženje se izostavlja u ovoj odluci jer je sadržano u izloženom pravnom stavu.

Iz izloženog proizilazi da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova (zasnovan na nalazu i mišljenju veštaka) da su naknade iste bilo da se računaju po neto ili bruto principu. Jasno je da računanje minimalne zarade po neto principu daje drukčiji rezultat od obračuna te zarade po takozvanom bruto principu (pogrešna premisa dovodi do pogrešnog zaključka i pogrešnog rezultata).

Tužena je uspela u sporu, ali nije tražila naknadu troškova, pa je sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić