Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, utvrđeno je da je tužilac po osnovu održaja stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti, koju nesmetano koristi i drži kao savestan držalac, sam i preko svog pravnog prethodnika, u periodu dužem od 20 godina. Tužilac je opravdano verovao da je njegov pravni prethodnik - otac bio vlasnik predmetne nepokretnosti koju je u postupku arondacije poljoprivrednog zemljišta 1963. godine dobio u zamenu za oduzetu parcelu, sa obavezom Opštine Pančevo i Katastarske uprave u Pančevu da po pravnosnažnosti rešenja sporovedu promene upisa vlasnštva na parcelama u javnim knjigama. Otac tužioca je bio u mirnom posedu dobijene parcele, istu je držao i obrađivao sve do svoje smrti 1998. godine, nakon čega je tužilac nastavio da je nesmetano koristi i obrađuje, verujući da je obrađuje kao svoju, sve do donošenja rešenja o nasleđivanju 14.08.2003. godine, kada je saznao da je u javnim knjigama tuženi upisan kao vlasnik predmetne nepokretnosti, odnosno da nije po izvršenoj arondaciji sprovedena promena upisa vlasništva u korist njegovog oca. Tuženi, nije dokazao nesavesnost tužioca niti njegovog pravnog prethodnika, tim pre što nije pružio dokaze da je preduzeo bilo koju radnju prema tužiocu ili njegovom ocu za predaju u posed ili zaštitu državine na spornoj parceli.

Imajući u vidu da je pobijanom odlukom odlučeno uz adekvatnu primenu odredaba materijalnog prava, kao i da odluka u sporovima sa ovom vrstom tražene pravne zaštite zavisi od činjeničnog stanja utvrđenog u svakom konkretnom slučaju, to po oceni Vrhovnog suda u ovoj pravnoj stvari ne postoji potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Iz odluke koju je tuženi dostavio uz reviziju ne proizlazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja. Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 19.11.2020. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 800.000,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić