Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak pred Osnovnim sudom u Jagodini K 117/19, zbog izvršenog produženog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1. KZ u saizvršilaštvu u vezi sa članom 33. KZ pa je, presudom Osnovnog suda u Jagodini K 117/19 od 29.05.2019. godine, tužilac oslobođen optužbe da je izvršio to krivično delo. U periodu od 2007. do 2019. godine, kada je protiv njega vođen krivični postupak, tužiocu je bio oduzet pasoš i nije mogao da dobije uverenje da se protiv njega ne vodi krivični postupak tako da je mnoge poslove zbog toga propustio. Tužilac nije predlagao dokaze niti iznosio činjenice o tome da je u toku krivičnog postupka bilo konkretnih propusta od strane organa tužene u vezi sa vršenjem njihovih funkcija. Veštačenjem od strane sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac trpeo sekundarni strah jakog intenziteta od podizanja optužbe za teško krivično delo pa je strah tog intenziteta trajao 12 sati. Sekundarni strah srednjeg intenziteta postojao je za sve vreme vođenja krivičnog postupka ispoljen kroz osećaj sramote, omalovažavanja, diskriminacije i uvređenosti u trajanju od 12 meseci, dok je sekundarni strah blagog intenziteta kod tužioca bio prisutan sve vreme tokom vođenja sudskog procesa, koji se ogledao kao poseban oprez u situacijama u kojima tužilac dolazi u kontakt sa širom grupom ljudi a ispoljavao se kroz nelagodu, uznemirenost i redukciju socijalnih kontakata.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i tuženu obavezao da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenog straha i pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda nalazeći da je zbog dugog vođenja krivičnog postupka,koji je okončan oslobađajućom presudom, tužiocu povređene čast i ugled s obzirom da živi u maloj sredini, a takođe je došlo i do poremećaja međuljudskih odnosa tužioca i članova porodice, kao i poremećaja odnosa sa rođacima, pa je prvostepeni sud zaključio da tužilac, iako nije bio lišen slobode, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah i povredu časti i ugleda shodno odredbama čl. 154. i 155. u vezi odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio imajući u vidu da tužilac nije bio lišen slobode niti je ukazivao na to da je u toku krivičnog postupka bilo konkretnih propusta od strane organa tužene u vezi sa vršenjem njihovih funkcija da bi eventualno postojala odgovornost tužene u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Po nalaženju drugostepenog suda, vođenje krivičnog postupka i donošenje oslobađajuće presude ne predstavlja nezakonito postupanje organa tužene, pa ne postoji pravni osnov za usvajanje tužbenog zahteva tužioca u smislu odredbe člana 18. Zakonika o krivičnom postupku, kojom je propisano da lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011... 35/2019), u glavi XXV propisuje postupak za ostvarivanje prava lica neosnovano lišenog slobode ili neosnovano osuđenog tako što u odredbi člana 584. propisuje koja se lica smatraju neosnovano lišenim slobode, a u odredbi člana 585. ko se smatra neosnovano osuđenim licem, pa ta lica imaju pravo na naknadu štete i druga zakonom propisana prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je lice koje je oslobođeno od optužbe da je izvršilo krivično delo koje mu je optužnicom stavljeno na teret, a ta odluka krivičnog suda nije osnov za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka. Postupci policijskih organa, javnog tužioca, istražnog sudije i sudije na pretresu u slučaju postojanja osnova sumnje i osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo, ako su preduzeti po pravilima procedure koju propisuje Zakon o unutrašnjim poslovima i Zakonik o krivičnom postupku, ne predstavljaju osnov za naknadu materijalne ili nematerijalne štete, jer su zasnovani na zakonu. To što je krivični postupak, kao u konkretnom slučaju, završen donošenjem oslobađajuće presude, nije razlog za naknadu štete zbog vođenja krivičnog postupka, osim u slučaju postojanja konkretnih propusta organa tužene odnosno protivpravnog postupanja koje tužilac u ovoj parnici nije dokazao. Dužina trajanja krivičnog postupka takođe nije osnov za naknadu štete zbog nezakonitog rada organa tužene u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je u vreme trajanja krivičnog postupka protiv tužioca zaštita prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu štete nastale povodom istog bila obezbeđena u skladu sa odredbom čl. 82, 89. i 99. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 109/07... 18/13) ustavnom žalbom, a potom odredbom čl. 8a-8b Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 116/08... 101/13) i Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015). Odgovornost države, kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu pa pošto su organi tužene u konkretnom slučaju postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, to nema osnova za njenu odgovornost u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, člana 154. i člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić