Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1433/18 od 03.12.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je delimično usvojena i presuda Osnovnog suda u Vrbasu, Sudska jedinica u Kuli P 282/18 od 18.09.2018. godine, preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je obavezana tužena da, pored iznosa od 49.800,00 dinara, isplati tužilji još i iznos od 6.000,00 dinara pod uslovima i na način kao u prvostepenoj odluci, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem, a nepreinačenom delu i delu odluke o troškovima postupka prvostepena presuda potvrđena, a žalbe stranaka odbijene. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena, sa pozivom na član 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), blagovremeno je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, postoje opravdani razlozi da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužene kako bi se o postavljenom tužbenom zahtevu donela zakonita odluka, pa je zato i odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je ništav osporeni član 3. tačka 1. ugovora o gotovinskom kreditu od 15.03.2017. godine kojim je ugovorena obaveza tužilje da, pre puštanja kredita u tečaj plati tuženoj fiksnu naknadu u visini od 1% iznosa odobrenog kredita, sa obrazloženjem da u označenoj odredbi nisu precizirani stvarni troškovi kredita niti navedeni razlozi zbog kojih se isti vezuju za odobreni iznos kredita. Sudovi su zato zaključili da označeni član ugovora nije u skladu sa odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je samo kamata predviđena kao cena kapitala i da je u suprotnosti sa načelima savesnosti i poštenja, odnosno vrednosti uzajamnih davanja predviđenih u članovima 12. i 15. navedenog zakona kojih se strane moraju pridržavati u zasnivanju obligacionih odnosa, kao i da je protivna članu 47. istog zakona kojim je propisana ništavost ugovora čiji je predmet nemoguć, nedopušten, neodređen i neodrediv. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utvrđena je ništavost samo označenog člana ugovora o kreditu i sledstveno tome obavezana tužena da vrati onaj novčani iznos koji je tužilja platila u izvršenju obaveze predviđene ništavom ugovornom odredbom.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu materijalno pravo je pogrešno primenjeno.

Članom 3. tačka 1. ugovora o gotovinskom kreditu koji su stranke zaključile 15.03.2017. godine predviđeno je da se korisnik kredita (tužilja) obavezuje da, pre puštanja kredita u tečaj, položi banci (tuženoj) sredstva obezbeđenja pravilnog i urednog izvršenja obaveza po osnovu i u vezi tog ugovora, kako je to navedeno u prilogu broj 1 - obrascu „osnovni elementi kredita“ kojim je, između ostalog, predviđena obaveza tužilje da preda tuženoj ubanci blanko menicu kao sredstvo obezbeđenja potraživanja banke po ugovoru o kreditu (tačka 4. tačka 3. obaveznih elemnata ugovora). Dakle, tim članom ugovora nije ugovorena obaveza tužilje da plati tuženoj banci naknadu troškova u visini od 1% od iznosa odobrenog kredita. Takva obaveza predviđena je tačkom 3. tačka 5. obaveznih elemenata kredita, kao fiksna naknada za odobravanje u nominalnom iznosu od 3.600,00 dinara, ali tužilja u ovom sporu ne traži utvrđenje ništavosti te tačke obaveznih elemenata kredita - priloga ugovora o kreditu koji, u skladu sa članom 1. ugovora, predstavlja njegov sastavni deo.

Osporeni član 3. tačka 1. ugovora o gotovinskom kreditu od 15.03.2017. godine nije ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovaranje obaveze korisnika kredita da preda banci određena sredstva obezbeđenja, koje će davalac kredita iskoristiti u slučaju neizvršenja ili neurednog izvršenja obaveze vraćanja kredita, nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

S`obzirom da tužilja nije tražila utvrđenje ništavosti tačke 3. tačka 5. obaveznih elemenata kredita (sastavnog dela ugovora o kreditu) kojom je predviđena fiksna naknada za odobravanje kredita u iznosu od 3.600,00 dinara, to ne postoji obaveza tužene da ovaj iznos vrati tužilji po osnovu člana 104. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da plati zateznu kamatu kao nesavesni sticalac u smislu člana 214. istog zakona, kao i da tužilji nadoknadi troškove postupka.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužilja je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. ZPP obavezana da tuženoj nadoknadi troškove celokupnog postupka u ukupnom iznosu od 28.900,00 dinara, za zastupanje na dva održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i sudsku taksu za žalbu u iznosu do 1.900,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić