Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž 4 29/22 od 16.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 412/21 od 22.10.2021. godine, u stavovima prvom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P4 12/21 od 22.10.2021. godine, u stavu drugom izreke i utvrđeno da je tuženi deljenjem linka za video zapis ''Đurđevdanska litija Berane 2020 – Ne damo svetinje'' neovlašćeno učinio deo dostupnim javnosti. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P4 12/21 od 22.10.2021. godine, u stavu osmom izreke i obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 194.600,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 56.600,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv stavova drugog, trećeg, četvrtog i petog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na internet portalu www.alo.rs, objavljen je 06.05.2020. godine, tekst pod naslovom ''Vratile se litije, Berane ne prekida tradiciju (video)'', i video zapis ''Đurđevdanska litija Berane 2020'', koji je embedovan i fotografija koja predstavlja segment tog video zapisa – screen shot (u 2,14 minutu), čiji je tužilac autor. Utvrđeno je da video zapis traje 3,26 minuta, da se vide sveštenici koji idu ulicama Berana i osveštavaju grad. Ispod ovako sačinjene i objavljene fotografije nije naznačeno ime ili pseudonim tužioca, kao autora, niti je postojala saglasnost tužioca za objavljivanje. Tužilac je predmetni video zapis postavio na you tube kanal koji dozvoljava opciju deljenja linka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi, deljenjem predmetnog linka, neovlašćeno učinio delo dostupnim javnosti, nalazeći da u toj radnji tuženog nema povrede autorskog prava i da ona ne predstavlja neovlašćeno činjenje dostupnim javnosti autorskog dela tužioca, pošto embedovanje (umetanje ili ubacivanje audio ili video sadržaja u kompjuterski dokument na internet stranici) podrazumeva isti tehnički način koji je već upotrebljen prilikom obaveštavanja javnosti o autorskom delu na izvornoj internet stranici, te ne predstavlja novo obaveštavanje javnosti. Po mišljenju prvostepenog suda, time što je nosilac prava postavio svoj video zapis na you tube kanal (koji dozvoljava opciju deljenja linka sa čime je tužilac morao biti upoznat) odobrio je saopštavanje dela svim korisnicima interneta, a tokom postupka tužilac nije dokazivao da je sproveo određene mere ograničenja u pogledu objave svog dela, u kom slučaju bi se smatralo da nije pristao da treća lica slobodno saopštavaju njegovo delo javnosti i da je želeo da ograniči javnost koja ima pristup njegovim delima samo na korisnike određene (izvorne) internet stranice. Na takav zaključak prvostepenog suda, upućuje i činjenica da ukoliko predmetni video zapis bude uklonjen sa izvorne stranice, on više neće biti dostupan ni na stranici tuženog.

Drugostepeni sud je, pobijanom delom presude, preinačio prvostepenu presudu, tako što je utvrdio da je tuženi deljenjem linka za video zapis ''Đurđevdanska litija Berane 2020 –ne damo svetinje'' neovlašćeno učinio delo dostupnim javnosti, u smislu odredbe člana 30. Zakona o autorskim i srodnim pravima, pošto je zaključio da se isključivo pravo autora da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući i činjenje dela dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem, ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem, na način propisan stavom 1. tog člana Zakona. Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je zaključio da tužilac, kao autor ima pravo da tuženom zabrani da preduzima radnje kojima se njegovo delo čini dostupnim javnosti, bez obzira što je on sam delo učinio dostupnim javnosti na platformi you tube.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 30. Zakona o autorskom i srodnim pravima (''Službeni glasnik RS'', br. 104/2009 ... 6/2019), propisano je pravo na javno saopštavanje, uključujući interaktivno činjenje dela dostupnim javnosti, tako što autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem, na način koji omogućava pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere (stav 1.). Pravo iz stava 1.ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način propisan stavom 1. ovog člana (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilac je svoje delo učinio dostupnim javnosti postavljajući predmetni video zapis na you tube kanal koji dozvoljava opciju deljenja linka, što znači da je na taj način odobrio saopštavanje dela svim korisnicima interneta. Tehnika embedovanja (umetanje/ubacivanje audio ili video sadržaja u kompjuterski dokument na internet stranici), podrazumeva isti tehnički način koji je već upotrebljen prilikom obaveštavanja javnosti o predmetnom autorskom delu tužioca, na izvornoj internet stranici, te takvo komuniciranje ne ispunjava uslov ''nove javnosti'', pošto se smatra da je nosilac prava (autor) od početka odobrio saopštavanje svog dela svim korisnicima interneta. Pošto tužilac svoj tužbeni zahtev, u ovom delu, nije zasnovao na činjenici da je utvrdio ili sproveo mere ograničenja u pogledu objavlje svog dela, smatra se da je pristao da treća lica, pa i tuženi, mogu slobodno da saopštavaju njegovo delo javnosti, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Zbog toga tuženi osnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tuženi nije dužan da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka, pošto tužilac u tom postupku nije uspeo.

Na osnovu odredbe člana 416.stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Drugostepeni sud je preinačio odluku prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, rukovodeći se vrednošću predmeta spora, pošto je za odmeravanje visine troškova za preduzete radnje u konkretnom slučaju, saglasno toj Tarifi, merodavna vrsta spora, na osnovu tarifnog broja 14.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo preinačenjem prvostepenog rešenja o troškovima parničnog postupka i pravilno odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka, imajući u vidu da on u tom postupku nije uspeo.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1., u vezi člana 420. stav 6. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković