Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 10970/2016 od 25.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava predlažući da se o istoj odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u pogledu naknade materijalne i nematerijalne štete autotaksi prevoznicima zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijenim presudama, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 11.11.2005. godine podneo zahtev za obavljanje delatnosti auto taksi prevoza putnika i dostavio sve dokaze o ispunjavanju traženih uslova. Odlučujući o zahtevu tužioca nadležni organ tuženog, Sekretarijat za privredu, je podneti zahtev odbio uz obrazloženje da nema slobodnih mesta za taksi vozače. Ustavni sud je odlukom U 53/04 od 29.09.2015. godine utvrdio da član 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto-taksi prevozu nije u saglasnosti sa ustavom i zakonom. Tužilac je vodio upravni spor pred Okružnim sudom u Beogradu i presudama U 2433/06 od 22.02.2007. godine i U 1128/07 od 14.09.2007. godine naloženo je tuženom da predmet reši u zakonskom roku. Po nalogu suda Gradsko veće je 27.12.2007. godine donelo rešenje kojim je u ponovljenom postupku naložilo Sekretarijatu za privredu gradske uprave Grada Beograda da donese odluku po predlogu tužioca. U ponovljenom postupku Sekretarijat za privredu Gradske uprave Grada Beograda je rešenjem od 23.04.2008. godine dao tužiocu saglasnost za obavljanje delatnosti auto taksi prevoza, bez ispunjenja dodatnih uslova, postupajući po preporuci Gradskog veća i Radne grupe. Tuženi je osporio osnov i visinu tužbenog zahteva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zaključujući da su ispunjeni uslovi iz odredbi člana 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima za odgovornost tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano navodima revizije ukazuje da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da na strani tuženog ima nepravilnog i nezakonitog rada iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Naime, nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda I U br.53/04 kojom je ocenjeno da odredbe Odluke tuženog o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br.12/02, 5/03 i 14/04), kojom se ograničava broj preduzetnika koji mogu obavljati delatnosti prevoza taksi vozilom, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, donet je Zakon o izmenama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju („Sl. glasnik RS“, broj 91/05) od 25.10.2005. godine, koji je stupio na snagu 03.11.2005. godine, kojim je predviđeno da se briše član 36. stav 4. predmetnog zakona, te je gradovima i opštinama dozvoljeno da broj taksi vozila usklađuju sa godišnjim planovima i da ukoliko je potrebno, odnosno ukoliko ne postoji slobodno mesto predviđeno godišnjim planom odbiju prijavu za obavljanje taksi delatnosti. Na osnovu ovog zakona, tuženi je novom Odlukom o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“, broj 95/05), ponovo predvideo ograničenje broja auto-taksi prevoznika na teritoriji Grada Beograda i prelaznim odredbama (član 43. odluke) propisao da će se postupci po prijavi za upis u registar za obavljanje taksi prevoza koji su započeti, a po kojima nije bilo doneto rešenje do početka primene ovog propisa, nastaviti po odredbama ove odluke. Ova Odluka nije bila predmet ocene Ustavnog suda. U konkretnom slučaju u vreme podnošenja prijave tužioca 11.11.2005.godine, već se primenjivao Zakon o izmeni zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju („Službeni glasnik RS“ br. 91/05), a Odluka tuženog o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br.12/02, 5/03 i 14/04), prestala je da važi stupanjem na snagu Odluke o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“, broj 95/05), zbog čega je rešenjem organa tuženog od 01.02.2007. godine, odbijena prijava tužioca iz razloga što ne postoji slobodno mesto za taksi vozilo predviđeno Programom potreba za taksi prevozom. S obzirom na navedeno, organi tuženog su postupali u skladu sa propisima koji su važili u vreme donošenja spornog rešenja, zbog čega nema nepravilnog, odnosno nezakonitog postupanja u radu organa ni odgovornosti tuženog za potraživanu štetu po tom osnovu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da odluka Ustavnog suda I U 53/04 kojom je utvrđena neustavnost Odluke o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“ br.12/02, 5/03, 14/04), ne sadrži odredbu koja predviđa da će se posledice primene neustavne odluke otkloniti naknadom štete licima čija su prava povređena pojedinačnim aktom, u smislu člana 58. tada važećeg Zakona u postupku pred Ustavnim sudom i pravnim dejstvom njegovih odluka („Sl. glasnik RS“, br.32/91, 67/93, 101/2005). Imajući u vidu da je članom 51. stav 1. istog zakona bilo propisano da kad Ustavni sud utvrdi da propis ili opšti akt nije u saglasnosti sa Ustavom, taj propis ili opšti akt prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Sl. glasniku Republike Srbije“, a ti propisi i drugi akti, neće se primenjivati od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako iz odluke proizlazi da su ti propisi i drugi opšti akti nesaglasni Ustavu ili zakonu, kako je to propisano članom 56. stav 2. istog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, organi tuženog odlučujući o prijavi tužioca nisu mogli da primene propise, odnosno Odluku o auto-taksi prevozu, u situaciji kad je za pojedine odredbe, bitne za odlučivanje o prijavi tužioca, Odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom. To znači da su organi tuženog primenili važeće propise, odnosno Zakon o izmenama zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju („Sl. glasnik RS“, broj 91/05) sa početkom primene od 03.11.2005. godine, kojim su brisane odredbe o zabrani ograničavanja broja auto-taksi prevoza, a na osnovu kog zakona je doneta i nova Odluka o auto-taksi prevozu („Sl. list Grada Beograda“, broj 95/05), koja nije bila predmet ocene Ustavnog suda.

Takođe, kako je tužiocu rešenjem organa tuženog od 23.04.2008. godine, kojim je spojeno odlučivanje o zahtevu za obavljanje delatnosti autotaksi prevoza od 11.11.2005. godine i zahtevu za izmenu pojedinačnog akta od 20.04.2006. godine, bilo odobreno obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza kao samostalnom preduzetniku, po preporuci Gradskog veća i Radne grupe, čime je otklonjena posledica eventualno nepravilnih pojedinačnih akata tuženog, to ne postoji odgovornost tuženog za potraživanu nematerijalnu štetu iz razloga što tužilac nije mogao da obavlja taksi delatnost, zbog čega nema nezakonitog rada organa tuženog u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, što bi bio osnov za naknadu štete iz člana 200. istog zakona. Osim toga, činjenica dugog trajanja upravnog postupka ne znači da je rad organa nezakonit i nepravilan, tako da nema osnova da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu zbog povrede osnovnih prava garantovanih Ustavom Republike Srbije – povrede prava ličnosti, a sve zbog nemogućosti obavljanja auto-taksi prevoza.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1, 154. i 162. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu uspeh stranaka u sporu, te da je tuženi bio zastupan od Gradskog javnog pravobranilaštva, tako da je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove postupka i to za sastav dva podneska po 6.000,00 dinara, za zastupanje na pet održanih ročišta iznos po 7.500,00 dinara pristup na pet neodržanih ročišta po 4.500,00 dinara i sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, ukupno 96.000,00 dinara, a koji troškovi su odmereni primenom advokatske tarife, te je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Budući da troškovi sastava odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni i neophodni za vođenje ove parnice, to je zahtev za naknadu ovih troškova neosnovan, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić