Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5979/18 od 11.07.2019. godine, stavom 1. izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužene i tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Ivanjici P 246/16 od 20.08.2018. godine, u stavovima prvom, trećem i petom izreke. Stavom 2. izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Ivanjici P 246/16 od 20.08.2018. godine, u stavovima drugom i četvrtom izreke i predmet u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odbijajućem delu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...87/18), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešene primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite o kom je odlučeno pobijanim delom presude je naknada materijalne štete tužiocu koja mu je prouzrokovana na voću i malinama, zbog nevremena praćenog gradom u situaciji kada protivgradna odbrana nije dejstvovala. Revizija tužene usmerena je na razrešenje činjeničnog pitanja konkretnog spora, kao i pravilnost ocene dokaza koji su izvedeni tokom postupka, što nisu razlozi za odlučivanje o posebnoj reviziji. Osim toga, uz reviziju nisu dostavljene drugačije odluke Vrhovnog kasacionog suda donete u identičnoj ili sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a što bi bilo od uticaja na odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

U smislu člana 8. stav 1. tačka 3. Zakona o vanrednim situacijama (''Službeni glasnik RS'' br. 111/09, 92/11, 93/12), grad predstavlja elementarnu nepogodu, a u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. tačka 1. tog Zakona, subjekti zaštite su i državni organi. Odredbom člana 5. tačka a) tog zakona utvrđeno je načelo prava na zaštitu, kojim je propisano da svako ima pravo na zaštitu od nesreća i katastrofa prouzrokovanih elementarnim nepogodama, a u smislu tačke g) istog člana, shodno načelu preventivne zaštite, organi državne uprave, organi autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave, prilikom obezbeđenja zaštite od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, prioritetno sprovode preventivne mere zaštite u skladu sa svojim nadležnostima. Nadležnost ovih organa utvrđena je istim Zakonom tako što je, shodno odredbi člana 11.Zakona o vanrednim situacijama, utvrđena nadležnost MUP-a RS, koji, između ostalog, koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti, prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja (tačka 5), organizuje sistem osmatranja, obaveštavanja, ranog upozoravanja i uzbunjivanja na teritoriji Republike Srbije (tačka 6), priprema i sprovodi bezbedonosnu zaštitu (član 11.tačka 8.zakona). To znači da Republika Srbija, preko nadležnog sektora MUP-a, vrši isporuku protivgradnih raketa, obučava i finansira naknadu za rad strelaca i daje dozvolu za dejstvo protivgradnih stanica u slučaju vanrednih situacija i elementarnih nepogoda (gradonosni oblaci), pa u slučaju štete nastale tim štetnim događajem, tužena Republika Srbija jeste odgovorna i dužna da istu naknadi oštećenima, shodno odredbi člana 35. Ustava Republike Srbije, člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i citiranim pravilima i načelima Zakona o vanrednim situacijama.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potrebe ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, pa je odluka kao u stavu prvom izreke ovog rešenja doneta u smislu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Revizija tužene izjavljena je protiv dela presude Apelacionog suda u Kragujevcu, kojom je odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda za iznos materijalne štete od 306.000,00 dinara.

Tužilac je tužbu sudu podneo dana 24.03.2016. godine, a tada je srednji kurs evra iznosio 122.9228 dinara. Iznos od 306.000,00 dinara u odnosu na koji je pobijanom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 5979/18 od 11.07.2019. godine, odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Ivanjici P 246/16 od 20.08.2018. godine, iznosi 2.489,42 evra i ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra na dan podnošenja tužbe. To znači da je revizija tužene nedozvoljena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke ovog rešenja doneo u smislu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić