Dopunskom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1940/13 od 15.01.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da ima pravo svojine po osnovu bračne sutekovine na stanu, bliže opisanom u izreci presude, u delu od ½; obavezan je tuženi da tužilji plati zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka od 243.000,00 dinara počev od 21.09.2015. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate; ispravljena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1940/2012 od 21.09.2015. godine u pogledu brojeva, datuma, kao i obračuna troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 921/16 od 24.03.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužilje i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1940/13 od 21.09.2015. godine i dopunska presuda istog suda P2 1940/13 od 15.01.2016. godine, preinačena u odbijajućem delu za stvarnopravni zahtev tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje za razliku od dosuđene 1/6 dela na stanu u ..., u ul. ... br...., izgrađenog na parceli broj ... KO ..., upisanog u listu nepokretnosti br. ... RGZ, SKN ... do ½ dela; stavom drugim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena, delimično odbijena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1940/13 od 21.09.2015. godine potvrđena u delu stvarno pravnog zahteva za 1/6 dela na stanu bliže opisanom u izreci presude, za isplatu 137.599,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.09.2015. godine do isplate i odluku o troškovima postupka, a preinačena u delu odluke o dosuđenoj kamati, tako što je zahtev tužilje za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 137.599,92 dinara od utuženja (07.06.2012. godine) do presuđenja 21.09.2015. godine, odbijen; stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji plati 45.000,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), u stavu prvom izreke, kojim je preinačena prvostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zasnovale vanbračnu zajednicu 1993. godine i potom zaključile brak 1996. godine, koji je razveden u januaru 2012. godine. Stan koji je predmet spora upisan je u katastru nepokretnosti kao svojina tuženog. U vreme kada je zasnovana vanbračna zajednica ovaj stan je bio u društvenoj svojini i potom je otkupljen 1997. godine, za otkupnu cenu od oko 5.000 tadašnjih nemačkih maraka. U obračunu otkupne cene stana, kao nosilac stanarskog prava naveden je tuženi sa dva člana porodičnog domaćinstva, a vlasnik stana je bio Grad ... . Ugovor o otkupu stana je zaključen tako da se otkupna cena plati u roku od 40 godina na 480 mesečnih rata, stranke su započele sa isplatom rata i stan još uvek nije isplaćen. Rate su bile u dinarima, poslednja rata koja je plaćena krajem 2011. godine bila je 745,00 dinara, a od kraja 2011. godine isplatu rata za otkup stana je preuzeo na sebe tuženi. Za vreme trajanja zajednice života, rate za otkup stana otplaćivane su od zajedničkih sredstava stranaka. Tokom trajanja braka, tuženi, koji je u invalidskoj penziji, ostvarivao je i prihode u svojoj prodavnici ..., kao i dodatnim radom, a tužilja je bila zaposlena u ... i njena trenutna zarada je 31.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužilja suvlasnik na spornom stanu u delu od 1/6, jer stan nije otkupljen u celini, te da je u otkupu stana tužilja učestvovala 14 godina i 4 meseca i u tom periodu je otplaćena 1/3 cene stana.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za stvarnopravni zahtev, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje pravilno ceneći da je sporni stan stečen otkupom iz društvene svojine za vreme trajanja braka stranaka i obzirom na specifičnost sticanja prava svojine na stanu, tužilja je stekla pravo susvojine u delu od 1/2 .

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda sporni stan je otkupljen u toku trajanja braka po netržišnim uslovima, jer je otkupna cena formirana po posebno propisanim elementima, na koje ukazuje činjenica da je otkupna cena utvrđena 1997. godine u visini od oko 5.000 tadašnjih nemačkih maraka, sa rokom otplate od 40 godina na 480 mesečnih rata. Ovi specifični uslovi i okolnosti pod kojima je stečeno pravo svojine na spornom stanu u vreme trajanja braka parničnih stranaka, čine opravdanu primenu načela pravičnosti prilikom utvrđivanja visine udela u sticanju zajedničke imovine supružnika, u tom smislu što ovako stečena imovina pripada supružnicima u jednakim delovima. Kako sporni stan predstavlja zajedničku imovinu supružnika u skladu sa članom 171. stav 1. Porodičnog zakona, a obzirom da je stan stečen otkupom u toku trajanja braka, tužilja je suvlasnik na ovoj imovini u delu od ½ saglasno članu 180. stav 2. istog zakona.

Stoga je pobijanom presudom pravilno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o pravu susvojine tužilje na spornom stanu. U reviziji tuženi ističe da je sporni stan njegova posebna imovina jer je taj stan on dobio na korišćenje pre zaključenja braka. Međutim, ovi revizijski navodi nisu osnovani imajući u vidu da je ugovor o otkupu stana zaključen za vreme trajanja braka, te da je u tom momentu stan postao zajednička imovina supružnika.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odlučujući o reviziji tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, protiv stava drugog izreke pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 07.06.2012. godine. Podneskom od 28.11.2013. godine tužba je preinačena tako što je tužilja tražila utvrđenje prava susvojine na stanu u delu od ½ i isplatu 1.150 evra, sa eventualnim tužbenim zahtevom za isplatu 16.000 evra (koji je podneskom od 15.05.2014. godine smanjen na 12.587 evra), kao i isplatu 137.599,92 evra. U konkretnom slučaju pobijani deo pravnosnažne presude je zahtev za isplatu 137.599,92 dinara sa određenom zakonskom zateznom kamatom.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je prvostepena presuda preinačena u delu kojim je odlučeno o nenovčanom potraživanju za utvrđenje prava susvojine na stanu, dok je u delu kojim je odlučeno o zahtevu za isplatu novčanog potraživanja prvostepena presuda potvrđena i zato nema mesta primeni člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku po kojoj je revizija uvek dozvoljena kada je drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Osim toga, kada se odlučuje o vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude uzima se samo glavni zahtev, a kamata se ne uzima u obzir, obzirom da ne čini glavni zahtev, kako je to propisano članom 28. Zakona o parničnom postupku, tako da u situaciji kada je drugostepena presuda preinačena, samo u delu odluke o kamati kao sporednom potraživanju, nema mesta primeni člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, kada bi revizija uvek bila dozvoljena.

Imajući u vidu da pobijani deo pravnosnažne presude od 137.599,92 dinara, očigledno ne prelazi zakonom propisani cenzus za izjavljivanje revizije od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iz člana 403. stav 3. ZPP, to revizija tuženog u tom delu nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić