Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka je razveden presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi, Sudska jedinica u Inđiji P2 112/14 od 29.04.2014. godine. U parničnom postupku koji je vođen radi izdržavanja supružnika na ročištu održanom dana 22.09.2015. godine stranke su postigle sporazum o visini izdržavanja ovde tužioca prema tuženoj, nakon čega je (na predlog parničnih stranaka) sud doneo presudu na osnovu priznanja kojom je obavezan ovde tužilac kao dužnik izdržavanja da ovde tuženoj kao poveriocu izdržavanja na ime zakonskog izdržavanja plaća 25% od penzije koju prima kod RF PIO Filijala Sremska Mitrovica i to počev od 01.10.2015. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski razlozi. Tužilac je svojevremeno sačinio poravnanje gde je konstatovano da je zajedničkim dogovorom između njega i tužene dogovoreno doživotno izdržavanje počev od 05.10.2015. godine pa ubuduće.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su imajući u vidu odredbu člana 163. stav 2. Porodičnog zakona gde je propisano da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, zaključili da se u ovom slučaju radi o pravu tužene na zakonsko izdržavanje utvrđeno presudom na osnovu priznanja od 22.09.2015. godine ali da je istekao rok od pet godina nakon prestanka braka i to 29.04.2019. godine. Shodno tome, kao i odredbi člana 167. stav 1. tačka 1. Porodičnog zakona, s obzirom da tužena nije isticala ni dokazivala da postoje naročito opravdani razlozi koji sprečavaju da radi, što je uslov da se zakonsko izdržavanje supružnika produži posle isteka roka od pet godina, prema odredbi člana 163. stav 3. Porodičnog zakona, to je tužbeni zahtev tužioca usvojen. Rok trajanja obaveze izdržavanja je nastupio od 29.04.2019. godine. Tužena nije podnela zahtev za produženje izdržavanja koji je morala da podnese pre isteka roka od pet godina od početka izdržavanja pa iz toga proizlazi da obaveza izdržavanja prestaje po samom zakonu istekom vremena trajanja i ne može se ponovo ostvariti. Pri tome, nižestepeni sudovi su zaključili da je bez uticaja na odlučivanje činjenica da se tužilac naknadnim sporazumom (poravnanjem) obavezao na doživotno izdržavanje (odnosno izdržavanje bez ograničenja vremena trajanja), budući da se radi o dva različita osnova izdržavanja (zakonskom i ugovornom), a tužbenim zahtevom je traženo da se utvrdi da je prestalo pravo na zakonsko izdržavanje supružnika. Pravo tužene na izdržavanje po osnovu ugovora (navedenog poravnanja) nije razmatrano budući da to nije bio predmet tužbenog zahteva, s obzirom da tužena sa svoje strane nije postavila takav zahtev. Imajući sve to u vidu i drugostepeni sud je zaključio da žalbeni navodi nisu od značaja za zakonitost i pravilnost prvostepene odluke.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su postupili nižestepeni sudovi kada su zaključili da je tužbeni zahtev osnovan. Naime, prema članu 163. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina. Prema članu 167. stav 1. tačka 1. Porodičnog zakona proizlazi da se zakonsko izdržavanje supružnika može produžiti i posle isteka roka od pet godina ali zahtev se mora podneti pre isteka roka od pet godina. U suprotnom pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da obaveza izdržavanja prestaje po zakonu samim istekom vremena trajanja koje propisuje zakon. Kako je utvrđeno da je taj rok od pet godina istekao, pravilno je postupljeno kad je tužbeni zahtev tužioca usvojen. Ovde se radi o obavezi izdržavanja u korist tužene, koja je ustanovljena na teret tužioca sudskom presudom. U takvim slučajevima mora se doneti sudska presuda kojom će se utvrditi da je prestalo to pravo izdržavanja.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Nisu od značaja navodi da je izdržavanje trebalo da se nastavi po dogovoru odnosno ugovoru između stranaka jer je tužilac tražio utvrđivanje prestanka zakonske obaveze izdržavanja koje je u korist tužene ustanovljeno po sudskoj presudi. Pored zakonske obaveze može se ustanoviti i ugovorno pravo izdržavanja ali to nije bilo predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari. Neprihvatljivi su i navodi da rok predviđen članom 163. stav 3. Porodičnog zakona nije isključiv. Korisniku izdržavanja je data mogućnost da uz određene uslove može tražiti produženje izdržavanja, što tužena nije učinila. Ni ostali navodi revizije tužene nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić