Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, spornu parcelu kao realni deo veće katastarske parcele tužilac je kupio 1977. godine od DD, od kog vremena se nalazi u neprekinutom nesmetanom posedu ove nepokretnosti. Na susednoj parceli i jednom delu predmetne parcele tužilac je sazidao kuću, pa mu je za pokrenuti postupak legalizacije neophodna isprava o načinu sticanja vlasnoštva na ovoj parceli. Katastar nepokretnosti kao pravna evidencija za katastarsku opštinu ... stupio je na snagu 2009. godine, kada je prestala da važi zemljišna knjiga. Po podacima iz zemljišne knjige sporna katastarska parcela .. u vlasništu Republike Srbije, sa upisanim neopredeljenim pravom korišćenja Grada Beograda, BB, VV i GG, ovde tuženih preneta je sa navedenim stvarnim pravima u evidenciju Službe za katastar nepokretnosti. Dana 04.02.2016. godine izvršena je konverzija prava korišćenja u pravo svojine, tako da su tužena fizička lica od tog vremena upisani kao vlasnici, a tuženi Grad Beograd kao titular javne svojine u neopredeljenim udelima.

Prvostepeni sud, pozivom na odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nalazi da nema uslova za priznavanje tužiocu prava svojine po pravnom osnovu održaja, pošto iz sadržine izvedenih dokaza ne proizilazi nesumnjiv zaključak da je DD u momentu kada je vršila raspolaganje parcelom bila njen vlasnik. Ne prihvata priznanje tužbenog zahteva učinjeno od tuženih fizičkih lica, pozivom na član 3. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilno stanovište prvostepenog suda, imajući u vidu upisano stanje svojine u javnoj knjizi, činjenicu da je tužilac sve vreme od 1977. godine u nesmetanom posedu sporne parcele i da mu tužena fizička lica, kao upisani vlasnici priznaju pravo svojine. Po stanovištu tog suda rok potreban za sticanje svojine vanrednim održajem u odnosu na tuženi Grad Beograd, koji je aktuelni titular javne svojine, računa se od momenta stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji je objavljen u „Službenom listu SRJ“ broj 29/96 od 26.06.1996. godine. Tužba je podneta dana 13.07.2017. godine, u to vreme protekao je rok od 20 godina i tužilac je stekao pravo svojine po pravnom osnovu vanrednog održaja.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

Činjenično je utvrđeno da je upisano pravo korišćenja na spornoj parceli građevinskog zemljišta konvertovano u privatnu svojinu tuženih fizičkih lica, odnosno u javnu svojinu lokalne samouprave, tuženog Grada Beograda, te da se ne radi o nepokretnosti na kojoj se u smislu člana 16. stavova 1. i 2. i člana 17. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ br.72/11...153/20) ne može steći pravo svojine putem održaja. Po ovim odredbama izuzeta su od prava sticanja privatne svojine putem održaja prirodna bogatstva, dobra u opštoj upotrebi, mreže u javnoj svojini, vodno zemljište i vodni objekti u javnoj svojini, zaštićena prirodna dobra u javnoj svojini, kulturna dobra u javnoj svojini, kao i nepokretnosti koje u celini ili delimično koriste organi Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave za ostvarivanje njihovih prava i dužnosti.

Tužena fizička lica su priznala tužbeni zahtev i potvrdila tačnost navoda tužbe o vremenu teretnog raspolaganja spornom nepokretnošću, odnosno susednom parcelom sa kućom, koje su izvršili pravni prethodnici tužioca i tuženih fizičkih lica, pa je drugostepeni sud pravilno primenio odredbe člana 28. stav 4. i 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kada je usvojio tužbeni zahtev. Tužena fizička lica kao vlasnici susedne nepokretnosti koju su kupili od naslednika pokojne DD, nikada nisu osporavala pravo svojine tužiocu na spornoj parceli površine 2 a 37 m2, a činjenično je utvrđeno da je parcela čiji realni deo je tužilac kupio 1977. godine podeljena na šest parcela i parcelacija upisana u zemljišnu knjigu rešenjima Dn 245/96, Dn 635/2000 i Dn 13858/02. Dakle, aktuelni upis po kome su tužena fizička lica i Grad Beograd upisani na spornoj parceli kao vlasnici na neopredeljenim udelima nesumnjivo je rezultat ranijeg pravnog režima građevinskog zemljišta, koji je izmenjen tako što je pravo korišćenja konvertovano u pravo svojine u skladu sa članom 102. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009 ... 145/2014) rešenjem Službe za katastar nepokretnosti Palilula od 04.02.2016. godine.

Pravilno je drugostepeni sud na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP obavezao tuženi Grad Beograd da tužiocu nadoknadi opravdane troškove, kojima se izložio vođenjem spora.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković