Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2002/19 od 07.10.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tuženih kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke, u stavu drugom izreke u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca da kao hipotekarni poverilac traži namirenje dospelog potraživanja prodajom nepokretnosti kp.br. .../... ..., njiva 2 klase od 40,05 ari, upisana u LN br. ... KO ... i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi prema tuženima da je tužilac ovlašćen da traži namirenje dospelog potraživanja bliže označenog u tom stavu izreke, prodajom kp. br. .../... ..., njiva druge klase od 39,65 ari, upisana u LN br ... KO ..., kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u odnosu na stav prvi izreke, tužena AA je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse i tumačenja odredbi materijalnog prava o kamati.

Na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene AA delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. VV, suprug tužene AA, zaključio je Ugovor o dugoročnom dinarskom kreditu 01.03.2005. godine sa tužiocem, u cilju finansiranja projekta registrovanog poljoprivrednog gazdinstva. Banka je odobrila kredit u iznosu od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa redovnom kamatom od 2,75% na godišnjem nivou, sa otplatom kredita u jednakim šestomesečnim anuitetima uplatom na račun Banke, s tim što je otplata glavnice odložena za 12 meseci, počev od puštanja kredita u tečaj i uključuje se u ukupan rok otplate kredita od 5 godina. Ugovoreno je da će u periodu docnje na sva dospela a nenaplaćena potraživanja Banka obračunavati zakonsku zateznu kamatu. Sredstva kredita u visini 10% obezbeđuje Banka iz svog potencijala, a preostalih 90% Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS. Ugovorom su predviđeni instrumenti obezbeđenja naplate kredita i to 9 blanko potpisanih i overenih menica korisnika kredita, kao i zasnivanje hipoteke prvog reda koja se uspostavlja na osnovu ovog ugovora i hipotekarnih izjava overenih kod suda na nepokretnostima koje su bliže označene u tom ugovoru. Predmetni ugovor o kreditu zaključen je na osnovu Ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u realizaciji programa dugoročnog kreditiranja registrovanih poljoprivrednih gazdinstava od 09.02.2005. godine, koji je zaključen između tužioca, RS Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Garancijskog fonda Beograd. Po tom ugovoru ministarstvo za određenu namenu iz ugovora obezbeđuje 90% srestava, dok banka obezbeđuje 10% sredstva iz sopstvenog potencijala, pri čemu banka postupa u ime i za račun ministarstva, a kao administrator po kreditima obavezuje se da savesno sa pažnjom dobrog privrednika zastupa interese Ministarstva i Fonda kada obavlja poslove u njihovo ime i za njihov račun. Navedenim ugovorom predviđena je obaveza banke da ukoliko korisnik kredita u roku ne izvrši plaćanje dospelih obaveza u najkraćem roku pokrene postupak prinudne naplate dospelih potraživanja banke, minstarstva i fonda, realizacijom instrumenata obezbeđenja. Na ime obezbeđenja naplate obaveza po kreditu sada pok. VV kao korisnik kredita, njegova supruga tužena AA i brat, tuženi BB su kao vlasnici nepokretnosti dana 24.08.2005, 25.08.2005, 31.08.2005. i 01.09.2005. godine, kod nadležnih sudova overili hipotekarne izjave na osnovu kojih je upisano založno pravo u korist tužioca, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS i Garancijskog fonda na nepokretnostima koje su predmet tužbenog zahteva. Korisnik kredita VV preminuo je 28.10.2009. godine i njegova zaostavština je raspravljena, tako što su za naslednike oglašeni supruga, tužena AA i sinovi GG i DD koji su sporazumno izvršili deobu nasleđene imovine, tako da su parcele koje su predmet tužbenog zahteva pripale u nasleđe tuženoj AA. Veštačenjem je utvrđena tržišna vrednost nasleđenih nepokretnosti (8.944.936,37 dinara, odnosno 75.531,48 evra) iz čega proizilazi da vrednost prevazilazi potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva. Veštačenjem je utvrđena visina duga po predmetnom ugovoru o kreditu koji na dan 23.07.2014. godine iznosi 1.895.838,65 dinara, od čega je glavnica 1.124.307,17 dinara, ugovorna kamata 30.392,99 dinara i obračunata zakonska zatezna kamata do 23.07.2014. godine u iznosu od 741.138,49 dinara. Prilikom obračuna zatezne kamate veštak ja za osnovicu uzeo neizmirene obaveze po osnovu glavnice i redovne kamate.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac aktivno legitimisan u ovoj parnici, da predmetno potraživanje nije zastarelo u smislu člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, te da je tužena kao naslednik korisnika kredita u obavezi da tužiocu isplati dugovani iznos (utvrđen veštačenjem) na osnovu člana 222. Zakona o nasleđivanju. Pored toga tužilac kao hipotekarni poverilac ima pravo da traži namirenje duga iz hipotekom opterećenih nepokretnosti tuženih u smislu člana 61. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, osim u pogledu parcele br. .../... ..., njiva druge klase od 39,65 ari, upisana u LN br ... KO ..., u kom delu je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da nije obuhvaćena hipotekarnom izjavom.

Po članu 64. stav 1. Zakona o hipoteci ("Službeni glasnik RS", br. 115/2005, 60/2015, 63/2015 (Odluka Ustavnog suda), 83/2015) ovaj zakon se ne primenjuje na hipoteke zasnovane do dana njegovog stupanja na snagu, osim ako se ugovorne strane drukčije sporazumeju, pa se u konkretnom slučaju primenjuju odredbe članova 63. do 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ broj 60/80, 36/90 i "Službeni list SRJ" broj 29/96).) koje su važile u vreme zasnivanja založnog prava u konkretnom slučaju. Prema članu 63. stav 1. tog zakona, radi obezbeđenja određenog potraživanja nepokretna stvar se može opteretiti pravom zaloge u korist poverioca (hipoteka) koji je ovlašćen da na način predviđen zakonom traži namirenje svog potraživanja iz vrednosti te nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku, kao i pre poverilaca koji su hipoteku na njoj stekli posle njega, bez obzira na promenu vlasnika opterećene nepokretnosti. U članu 64. stav 1. propisano je da se hipoteka stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način. Hipoteka zasnovana po tom zakonu nije predstavljala izvršnu ispravu na osnovu koje se u sudskom postupku moglo tražiti prinudno izvršenje, već je potrebno hipotekarnom tužbom pokrenuti postupak u kome bi se dobila izvršna isprava na osnovu koje bi se mogao pokrenuti izvršni postupak, kao što je to ovde slučaj.

Po članu 222. Zakona o nasleđivanju naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Sanaslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva (član 224.stav 1.)

Imajući u vidu navedeno, tužena AA, kao naslednik korisnika kredita odgovara tužiocu za dug po osnovu ugovora o kreditu do visine vrednosti nasleđene imovine, a kao hipotekarni dužnik do vrednosti hipotekom opterećenih nepokretnosti.

Neosnovano je ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja tužioca. Na bankarske ugovore o kreditu kao vrsti bankarskog poslovanja koji su zaključeni u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) primenjuje se opšti rok zastarelosti od 10 godina u smislu člana 371. ZOO, a ne trogodišnji rok zastarelosti u smislu člana 372. tog zakona (povremena potraživanja). Isplatom anuiteta predmetnog kredita vrši se delimično ispunjenje obaveze, pa se ne radi o povremenom potraživanju jer da bi se primenila navedena odredba neophodno je da je reč o davanju koje ima karakter povremenog davanja, koja dospevaju u određenim vremenskim razmacima i da se davanjem ne izvršava delimično ispunjenje obaveze.

Međutim, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno kod odluke o kamati. Po članu 400. (odsek 2. Ugovorna kamata) ZOO ništava je odredba ugovora kojom se predviđa da će na kamatu, kada dospe za isplatu, početi teći kamata, ako ne bude isplaćena (stav 1.). Ali tu zabranu isključuje odredba stava 3. u odnosima iz kreditnog poslovanja banaka i drugih bankarskih organizacija. Saglasno tome za vreme docnje korisnika kredita u otplati dospelih anuiteta, banka ima pravo na zateznu kamatu na ukupan iznos anuiteta od dospelosti svakog pojedinog anuiteta do isplate, kada je ugovorom predviđeno da će se na kamatu kada dospe na naplatu zaračunati kamata. U konkretnom slučaju tužilac po članu 2. stav 9. Ugovora (zatezna kamata) ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na iznos dospelih anuiteta koji čine osnovicu neizmirene obaveze po osnovu glavnice i redovne kamate, ali ne i na zakonsku zateznu kamatu na iznos obračunate zatezne kamate izražen u apsolutnom novčanom iznosu. Naime, zakonska zatezna kamata po svom karakteru predstavlja sporedno potraživanje, pa i kada je u parnici za isplatu glavnog novčanog potraživanja obračunata i izražena u apsolutnom iznosu (kao što je to ovde slučaj). Na taj iznos ne teče zatezna kamata u smislu člana 279. ZOO, pa tužilac nema pravo na kamatu na iznos obračunate zatezne kamate (741.138,49 dinara) od 23.04.2014. godine do isplate.

Deo navoda revizije odnosi se posredno na dokazni postupak i ocenu izvedenih dokaza, čime se pobija pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja što prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Navodi revizije koji se odnose na hipotekarnog dužnika, tuženog BB su bez uticaja, jer je reviziju izjavila tužena AA, koja nije u odnosu jedinstvenog suparničarstva sa tuženim BB.

Tužena je delimično uspela u postupku po reviziji (samo u pogledu odluke o kamati kao sporednom potraživanju) pa joj u smislu članova 153. stav 2, 154. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi na ime sastava revizije srazmerno uspehu u iznosu od 12.000,00 dinara.

Na osnovu članova 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić