Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Marine Milanović i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Ćalović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, odlučujući o reviziji tužene koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 307/22 od 25.07.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 05.10.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 307/22 od 25.07.2022. godine.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 307/22 od 25.07.2022. godine i presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 320/19 od 10.03.2022. godine u prvom i trećem stavu izreke i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku Prr1 320/19 od 10.03.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocima kao pravnim sledbenicima pokojne VV, na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4558/10, isplati iznos priznatog potraživanja u iznosu od 1.196.150,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 02.07.2019. godine pa do konačne isplate, na teret budžetskih sredstava RS u okviru sredstava koji su namenjeni za pokriće tekućih rashoda Privrednog suda u Beogradu, osim sredstava namenjenih za zaposlene i tekuće održavanje objekta i opreme, u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tužena da tužiocu na dosuđeni iznos naknade imovinske štete iz stava prvog izreke plati zakonsku zateznu kamatu počev od 12.03.2013. godine do 01.07.2019. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima kao solidarnim poveriocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 134.550,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate, u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 307/22 od 25.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 320/19 od 10.03.2020. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene Republike Srbije za naknadu troškova postupka povodom izjavljene žalbe.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je našao da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu 4R St 345/18 od 16.04.2018. godine usvojen je prigovor predlagača VV, pravnog prethodnika tužilaca i utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda St 4558/10 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca od dana prijema tog rešenja preduzme mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika, kao i da u roku od 30 dana izvesti predsednika suda koje su konkretno mere preduzete. Stečajni postupak traje duže od 7 godina, izvršeno je unovčenje najvećeg dela imovine prodajom dela imovine stečajnog dužnika- poslovnog kompleksa fabrike u Čačku za cenu od 1.000.000,00 evra iz koje je namiren razlučni poverilac „Agrobanka“ a.d. u stečaju, dok je preostali deo sredstava oročen na depozitnom računu „Univerzal banka“ a.d. u stečaju. Zaključkom St 19/14 od 29.01.2015. godine utvrđeno je potraživanje „Slap group- Fabrika u Čačku“, u celosti u iznosu od 75.564.276,12 dinara, koje potraživanje je priznato u prvom isplatnom redu. Pravni prethodnik tužilaca VV je podnela prijavu potraživanja pod rednim brojem .. i po navedenoj prijavi kao stečajnom poveriocu priznato je potraživanje u ukupnom iznosu od 1.196.150,76 dinara, u trećem isplatnom redu na ime glavnog duga, kamate i troškova, po osnovu neisplaćene dividende, kao i po osnovu neisplaćene raspoređene dobiti za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu. Tokom postupka stečajni poverilac nije namiren. Agencija za privatizaciju ima učešće u akcijskom kapitalu „Slap group- Fabrika u Čačku“, na dan 27.10.2010. godine u vrednosti od 69,99957% acijskog kapitala.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da tužiocima, zakonskim naslednicima pokojne VV, na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu 4558/10 isplati iznos priznatog potraživanja u iznosu od 1.196.150,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate, sa obrazloženjem da tužena snosi odgovornost za neostvarivanje prava iz radnog odnosa prema dužnicima koji su bili društvena preduzeća, jer je vođenje stečajnog postupka bilo nedelotvorno, pa upravo u takvom ponašanju, ne preduzimanju od strane stečajnog organa adekvatnih i efikasnih mera u cilju razrešenja spornih imovinskopravnih odnosa koji bi vodili zaključenju stečajnog postupka stoji uzročno – posledična veza između radnji organa tužene i štete koju tužioci trpe u visini iznosa potraživanja priznatog u stečajnom postupku koji nije isplaćen.

Međutim, osnovano se u reviziji tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 58. Ustava Republike Srbije propisano je pravo na mirno uživanje imovine. Članom 1. Protokola uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo svakom fizičkom i pravnom licu na neometano uživanje svoje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima materijalnog prava.

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, članom 31. propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, a pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U predmetima u kojima se vodi postupak, zakonska zatezna kamata na potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama protiv dužnika – društvenih preduzeća obračunava se do dana otvaranja stečajnog postupka u skladu sa zakonskim rešenjem iz Zakona o stečaju iz 2009. godine. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, nužno je utvrđivati uzročno – posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne mere u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Odredbom člana 14. Zakona o radu propisano je da ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može se utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

U konkretnom slučaju, predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku u postupku stečaja preduzeća „Slap group-Fabrika“ u Čačku, utvrđenog rešenjem Privrednog suda u Beogradu 4R St 345/18 od 16.04.2018. godine, u visini nenaplaćenog novčanog potraživanja na ime neisplaćene dividende i po osnovu neisplaćene dobiti za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu.

Imajući u vidu da se deo potraživanja naknade materijalne štete u konkretnom slučaju odnosi na potraživanje iz radnog odnosa, i to po osnovu neisplaćene raspoređene dobiti za 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu, a deo na neisplaćenu dividendu koja predstavlja deo profita kojeg akcionar naplaćuje na osnovu svoje akcije, što ne predstavlja potraživanje iz radnog odnosa već komercijalno potraživanje, to će prvostepeni sud u ponovnom postupku da utvrdi koji iznos potraživanja predstavlja potraživanje iz radnog odnosa, a koji iznos komercijalno potraživanje, za koje je nužno dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne mere u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić