U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene procesnih odredaba, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vei člana 8. i 407. stav 2. ZPP, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Suprotno navodima revizije da su određene činjenice morale biti utvrđene na osnovu plaćenih računa, u domaćem pravnom poretku ne postoji hijerarhija niti rangiranje dokaznih sredstava tako da neki od dokaza (na primer, pisani) ima veću snagu od nekog drugog (na primer, iskaz parnične stranke). Pri oceni dokaza sud nema obavezu da se rukovodi bilo kakvim formalnim pravilima, odnosno ograničenjima, ali je dužan da svaki dokaz zasebno i potom sve dokaze zajedno ocenjuje u skladu sa pravilima logičkog zaključivanja, opštepoznatim činjenicama i onim što je životno prihvatljivo, što je i učinjeno u konkretnom slučaju.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, presudom Osnovnog suda u Požarevcu, Sudska jedinica u Kučevu P2 472/17 od 23.11.2017. godine obavezan je tuženi, na osnovu sporazuma stranaka, da na ime izdržavanja svog sina mal. AA (rođenog 2012. godine), ovde tužioca, plaća iznos od 10.000,00 dinara mesečno. U vreme donošenja navedene presude mal. tužilac je živeo sa majkom, u zajednici sa dedom po majci koji je švajcarski penzioner sa penzijom preko 800 švajcarskih franaka mesečno i koji poseduje nepokretnu imovinu. U međuvremenu je majka deteta otpočela samostalan život sa mal. tužiocem, u kući svog oca u mestu ... i sve rashode domaćinstva i izdatke za sebe i dete snosi od prihoda koje ostvaruje isključivo od zarade koju ostvaruje u trgovini. Ne bavi se nikakvom dopunskom delatnošću. Tuženi živi sam u ... kao podstanar, zaposlen je u ..., ostvaruje zaradu od 73.376,00 dinara, ima mesečne izdatke od oko 23.000,00 dinara na ime zakupa i komunalnih usluga i 6.000,00 do 7.000,00 dinara na ime otplate kredita. Roditelji tuženog žive ... poseduju zemlju; a otac tuženog ostvaruje penziju od oko 11.000,00 dinara, dok majka nema primanja po tom osnovu; po njihovoj tužbi od 2022. godine tuženi se saglasio sa postavljenim tužbenim zahtevom i plaća 10.000,00 dinara mesečno za oba roditelja. Iznos od 10.000,00 dinara, određen presudom od 2017. godine na ime doprinosa za izdržavanje mal. tužioca, tuženi je neredovno plaćao. Utvrđeno je da je za podmirenje potreba maloletnog deteta bilo potrebno u vreme donošenja prethodne presude 20.276,06 dinara (pri čemu je tada prosečna zarada tuženog iznosila 54.001,68 dinara, a majčina 24.444,44 dinara), a da je sada potrebno 28.907,76 dinara, pri čemu je zarada tuženog 73.376,00 dinara, a zakonske zastupnice 33.000,00 dinara. Za podmirenje trenutnih mesečnih potreba tuženog potrebno je 34.408,00 dinara, a potreba zakonske zastupnice oko 28.000,00 dinara. Minimalna suma izdržavanja koju, kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje nadležno ministarstvo, iznosi 34.724,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan tužbeni zahtev i da su se od momenta donošenja ranije presude do podnošenja tužbe promenile okolnosti i na strani tužioca i na strani tuženog i stekli uslovi za izmenu odluke o visini doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca. Prvostepeni sud je obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca iznosom od 30% od zarade koju ostvaruje. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju maloletnog AA iznosom od 25% od zarade koju ostvaruje, imajući u vidu kriterijume propisane za utvrđivanje visine iznosa izdržavanja, minimalnu sumu izdržavanja i mogućnosti obveznika izdržavanja, kao i životni standard stranaka, jer je zaključio da je tuženi može da doprinosi izdržavanju tužioca plaćajući 25% od svoje zarade od 73.376,000 dinara, što iznosi 18.344,00 dinara, bez opasnosti da ugrozi sopstvenu egzistenciju, pa ni egzistenciju svojih svojih roditelja. Pošto je u ranijem toku postupka bila ukinuta presuda od 21.07.2021. godine, koja je u odbijajućem delu za 5% postala pravnosnažna (jer u tom delu nije bila osporena žalbom), a tužba naknadno nije bila preinačena, apelacioni sud je ukinuo prvostepenu presudu za izdržavanje od još 5%, s pozivom na član 393. stav 1. ZPP, jer je prvostepeni sud odlučio o zahtevu koji nije tražen tužbom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pri odlučivanju o visini obaveze tuženog u izdržavanju maloletnog deteta i izmeni ranije donete odluke o visini izdržavanja.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11 i 6/15) je propisano (član 160) da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1), kao i da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2), da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (član 162. stav 3), pri čemu se visina izdržavanja može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka (član 164).

Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je došlo do promene okolnosti koje uzrokuju promenu odluke o visini izdržavanja maloletnog deteta, jer je mal. tužilac stariji i ima veće i raznovrsnije potrebe nego što je to bilo u momentu donošenja ranije odluke i da je tuženi, vodeći računa o svim kriterijumima za izdržavanje navedenim u citiranim odredbama člana 160., u stanju da doprinosi izdržavanju maloletnog tužioca u dosuđenom procentu od plate, zbog čega nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nižestepeni sudovi su, suprotno revizijskim navodima, pravilno ocenili sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od uticaja na obavezu tuženog za izdržavanje maloletnog deteta, i to kako njegove mogućnosti, tako i njegove potrebe i obaveze, podrobno i logično obrazloživši razloge zbog kojih su prihvatili nalaz i mišljenje sudskog veštaka, zbog čega nema potrebe da ih i ovaj sud ponavlja. Iako su okolnosti u kojima žive poverilac i dužnik izdržavanja različite u svakom konkretnom slučaju, te ih treba u svakom i utvrđivati, postoji i niz činjenica (priznatih, neosporenih ili opštepoznatih) koje i nije neophodno utvrđivati. Takve su činjenice koje se tiču potreba za ishranom deteta u određenom uzrastu, higijenom, osnovnom odećom i obućom, školskim i s njima vezanim aktivnostima, između ostalog, koje su u konkretnom slučaju štaviše utvrđene veštačenjem. Dosuđeni iznos, uz doprinos majke, kako u novcu tako i kroz rad, brigu i staranje koje svakodnevno ulaže, dovoljan je podmirenje potreba mal. tužioca i njime će se omogućiti najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tuženi. Plaćanjem tog iznosa, i prema shvatanju ovog suda, suprotno navodima revizije neće biti ugrožena egzistencija tuženog, pa ni egzistencija njegovih roditelja, iako je obaveza tuženog prema mal.detetu primarna i najvažnija.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev kada je povećanje izdržavanja dosudio unazad od 23.03.2021. godine, s obzirom da je upravo tako tužbom i traženo.

Suprotno revizijskim navodima drugostepeni sud je pravilno i obrazloženo odlučio u delu kojim je ukinuo prvostepenu presudu za iznos od još 5% od zarade koju ostvaruje tuženi je s pozivom na član 393. stav 1. ZPP, jer je prvostepenom presudom u tom delu prekoračen tužbeni zahtev.

I troškovi postupka odmereni su u skladu sa uspehom stranaka u sporu i doneti shodnom primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić