Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 81/17 od 21.09.2017. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 5502/18 od 12.06.2019. godine ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje. U ponovnom postupku presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4969/19 od 07.08.2020. godine, ukinuta je prvostepena presuda i presuđeno je tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 110/2021 od 09.06.2021. godine ukinuta je navedena drugostepena presuda i predmet je vraćen drugostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2356/21 od 05.05.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Kraljevu P 22/15 od 09.11.2016. godine i presuđeno je tako što je tačkom 1. tog stava delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade štetu u vidu izmakle koristi od rentiranja nezakonito porušenih pijačnih tezgi i montažnih lokala na prostoru pijace za vreme trajanja ugovora o zakupu pijace broj ... od 01.11.2001. godine u iznosu od 14.979.278,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2016. godine do isplate; tačkom 2. istog stava odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im solidarno naknade štetu u vidu izmakle koristi od rentiranja nezakonito porušenih pijačnih tezgi i montažnih lokala na prostoru pijace za vreme trajanja ugovora o zakupu pijace broj ... od 01.11.2001. godine preko dosuđenog do traženog iznosa u visini od još 16.256.758,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2016. godine do isplate; tačkom 3. istog stava odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im solidarno naknade štetu u vidu izmakle koristi po osnovu obavljanja ugostiteljske delatnosti u nezakonito porušenom zidanom objektu „GG“ za period od 24 godine u iznosu od 9.894.240,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2016. godine do isplate; tačkom 4. istog stava odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi da im solidarno naknade štetu u vidu izmakle koristi od rentiranja nezakonito porušenog zidanog objekta „VV“ za period od 24 godine u iznosu od 22.255.947,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.08.2016. godine do isplate; tačkom 5. istog stava, obavezani su tuženi da tužiocima solidarno isplate na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 1.150.535,63 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je po reviziji tužilaca u odbijajućem delu, a po reviziji tuženih u usvajajućem delu odluke.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), čije se odredbe primenjuju u ovom parničnom postupku na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je našao da su revizije dozvoljene na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP i da je revizija tužilaca delimično osnovana, a revizija tuženih neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca sada pok. DD, kao zakonski zastupnik „ĐĐ“ ..., u svojstvu zakupca i pravni prethodnik tuženih „Internacional CG“ DP Beograd CG Turistički centar Kopaonik, Opština Raška, u svojstvu zakupodavca, zaključili su ugovor o zakupu br. ... od 01.11.2001. godine kojim su regulisana prava i obaveze ugovornih strana. U skladu sa tim ugovorom, zakupodavac je izdao u zakup na 20 godina prostor-plato postojeće pijace u okviru Apartmanskog naselja „Sunčani vrhovi“ ukupne površine 400 m2 za godišnju zakupninu od 10.000 DM, a zakupac se obavezao da sopstvenim sredstvima izvrši izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih objekata prema idejnom projektu, potrebnim odobrenjima i dozvolama. Zakupac je shodno ugovoru na platou pijace izgradio objekte: 30 zatvorenih enterijerskih tezgi površine od po 2,76 m2, 10 montažnih lokala površine od po 8 m2 i 1 montažni lokal površine od 11,18 m2 koje je imao pravo da izdaje u zakup i ostvaruje zakupninu. Na istom platou sada pok. DD je rekonstruisao dva zidana postojeća lokala u G objektu „VV“ i „GG“ u periodu od 1993. do 1998. godine, radi obavljanja poslovne delatnosti koji nisu obuhvaćeni ugovorom o zakupu od 01.11.2001. godine i nemaju upotrebnu dozvolu. Rešenjem Opštinske uprave Opštine Brus od 14.01.2004. godine donetim po predlogu NBS – Ekspozitura Kruševac zbog blokade žiro računa njenog osnivača duže od tri meseca neprekidno, brisana je iz registra radnji radnja preduzetnika DD „ĐĐ1“ ..., ..., za obavljanje građevinske prevozničke delatnosti i dr., osnovana rešenjem od 10.09.1991. godine, sa trajnim prestankom obavljanja delatnosti počev od 26.11.2003. godine. Nakon brisanja radnje pok. DD je kao fizičko lice nastavio da koristi pijačni prostor sa izgrađenim objektima i da ispunjava obavezu plaćanja zakupnine zakupodavcu, a posle njegove smrti 24.06.2005. godine, u njihovoj državini su bili tužioci koji su izvršavali iste obaveze iz ugovora o zakupu. Delimičnim ostavinskim rešenjem Opštinskog suda u Raški O br.109/05 od 12.09.2005. godine na delu zaostavštine svog oca pok. DD, koju između ostalog čini i pravo po osnovu navedenog ugovora o zakupu od 01.01.2001. godine, sa po 1/3 idealnog dela oglašeni su za naslednike tužioci i supruga EE. Rešenjem Osnovnog suda u Brusu O 648/18 od 13.03.2019. godine tužioci su oglašeni za zakonske naslednike sa udelima od po ½ idealnog dela na zaostavštini njihove majke sada pok. EE, preminule 08.09.2018. godine. Prema izvodu o registraciji privrednog subjekta APR RS tuženi MK „Group“ DOO osnovan je 04.01.1995. godine, a tuženi MK „Mountain Resort“ DOO Kopaonik osnovan je 22.06.2007. godine. Osnivač i vlasnik 100% istog je MK „Group“ DOO Beograd. Tuženi su pravni sledbenici Kompanije „International CG“ DP Beograd, CG Turistički centar Kopaonik - Opština Raška. Tokom septembra meseca 2009. godine, tuženi su primenom sile oduzeli tužiocima sve izgrađene objekte, isključili struju i fizičkim preprekama blokirali ulaz u prostorije iz pijace, pa je Opštinski sud u Raškoj rešenjem P 5497/09 od 02.09.2009. godine, usvojio privremenu meru u sporu radi zaštite državine i naložio tuženima da se uzdrže od smetanja državine tužilaca i da izvrše vraćanje u pređašnje stanje. Tuženi nisu postupili po ovoj privremenoj meri, već su započeli rušenje i istog meseca porušili sve objekte tužilaca. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Kraljevu P 18/13 od 10.06.2014. godine, tuženi su obavezani da tužiocima (solidarno) naknade štetu na ime građevinske vrednosti uništenih objekata isplatom iznosa od 5.815.892,79 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Na osnovu te sudske odluke, tuženi su tužiocima 13.07.2015. godine isplatili dosuđeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom.

Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je visina izgubljene koristi od rentiranja porušenih 30 drvenih boksova - tezgi, 10 montažnih lokala i 1 montažnog lokala za period od 01.09.2009. do 01.11.2021. godine (do kada je zaključen ugovor o zakupu) u iznosu od 31.236.037,00 dionara. Na dan veštačenja 15.08.2016. godine nalazom je utvrđena i visina izmakle koristi za period od 01.09.2009. godine do 01.09.2033. godine (ukupno 24 godine, do isteka građevinskog veka tih objekata) po osnovu obavljanja ugostiteljske delatnosti za porušeni zidani objekat „GG“ u visini od 9.894.240,00 dinara i po osnovu izgubljene koristi od rentiranja lokala „VV“u iznosu od 22.255.947,00 dinara. Nakon smrti njihovog oca DD, tužilac BB je preuzeo obavljanje ugostiteljske delatnosti u objektu - pečenjari „GG“, a nakon što se razboleo 2008. godine, poslovanje tim ugostiteljskim objektom preuzeo je njegov brat tužilac AA. Rešenjem APR-a od 25.12.2008. godine, na njegov zahtev, registrovane su promene podataka za Građevinsku radnju „ĐĐ“ AA PR ... ... i to: promena njenog punog poslovnog imena u AA PR Građevinska ugostiteljska radnja „ĐĐ“, promena podataka o prostoru van poslovnog sedišta i upisana je ugostiteljska delatnost. Na osnovu iskaza tužioca AA i svedoka ŽŽ sud je utvrdio da između njih kao zakupodavca i zakupca nije postojao pisani ugovor o zakupu za objekt „VV“ u kome je svedok obavljao prodaju pića kao preduzetnik sa registrovanom radnjom SZTR „ZZ“ ..., da je gotovinski „na ruke“ plaćao zakupninu, s tim što izjavu tužioca i iskaz svedoka nije prihvatio u delu koji se odnosi na visinu plaćene zakupnine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocima pripada tražena naknada materijalne štete u visini izmakle koristi na osnovu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Našao je da je ugovor o zakupu pijace bio zaključen počev od 01.11.2001. godine na period od 20 godina i da nije bio raskinut, niti je prestao da postoji, tako da su tužioci usled deliktne radnje tuženih rušenjem objekata onemogućeni da povećaju svoju imovinu izdavanjem navedenih lokala u zakup ili obavljanjem ugostiteljske delatnosti, zbog čega je obavezao tužene da tužiocima (solidarno) naknade štetu u vidu izmakle koristi u iznosima utvrđenim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Odlučujući o žalbi tuženih drugostepeni sud je otvorio glavnu raspravu i drugačijom ocenom izvedenih dokaza (izvedenih u postupku pred prvostepenim sudom) primenom člana 189. ZOO zaključio da je tužbeni zahtev delimično osnovan i obavezao tužene da tužiocima na ime naknade materijalne štete zbog izmakle koristi izdavanja u zakup (rentiranja) pijačnih tezgi i montažnih lokala na prostoru pijace na Kopaoniku u sklopu kompleksa „Sunčani vrhovi“ za period od 01.09.2009. godine, kada su ti objekti porušeni, do 13.07.2015. godine kada je tužiocima od strane tuženih na osnovu pravnosnažne sudske odluke isplaćena građevinska vrednost uništenih objekata, isplate 14.979.278,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2016. godine do isplate, a čija je visina utvrđena ocenom nalaza i mišljena veštaka ekonomsko-finansijske struke. U preostalom delu po istom osnovu za iznos potraživanja od 16.256.758,18 dinara odbijen je tužbeni zahtev tužilaca nalazeći da u smisli člana 231. ZPP nisu dokazali da nisu bili u mogućnosti da svoju materijalnu situaciju dovedu u stanje pre nastale štete, s obzirom na to da dobijenu naknadu u visini građevinske vrednosti porušenih objekata nisu uložili radi sticanja gradnjom ili kupovinom nekretnine u kojoj bi obavljali delatnost ili izdavali u zakup ili izvršili bilo koji drugi vid ulaganja koji bi im omogućio ostvarivanje dobiti i time umanjili štetu. Odlučujući o osnovanosti dela tužbenog zahteva za naknadu štete u vidu izmakle koristi za period od 24 godine od 01.09.2009. godine do 01.09.2033. godine za lokal „GG“ drugostepeni sud je ocenio da je neosnovano potraživanje tužilaca, jer nisu dokazali da su u tom lokalu ostvarivali dobit po osnovu obavljanja ugostiteljske delatnosti, zbog čega je u tom delu odbijen tužbeni zahetv. Ceneći osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete za izmaklu korist za period od 24 godine za lokal „VV“ drugostepeni sud nalazi da ne postoji pisani ugovor o zakupu, da iz iskaza svedoka ŽŽ proizilazi da je tužiocu „na ruke“ plaćao godišnju zakupninu u iznosu od 14.400 evra a mesečno 1.200 evra i to kao preduzetnik koji u lokalu „VV“ obavlja trgovinsku delatnost - prodaju pića preko registrovane radnje SZTR „ZZ“, da je bio dužan da ima pisani ugovor o zakupu poslovnog prostora u smislu člana 2. Zakona o porezu na dohodak građana, te da je suprotan iskazu tužioca da mu je ovaj svedok za taj lokal plaćao godišnju zakupninu u iznosu od 10.000 evra. Imajući u vidu da je lokal „VV“ nelegalno podignut objekat, da je izdat u zakup bez pisanog ugovora o zakupu preduzetniku koji je imao zakonsku obavezu da sa tužiocima zaključi pisani ugovor o zakupu, to tužioci za lokal „VV“ nisu dokazali visinu štete po osnovu izmakle dobiti u vidu zakupnine za koju bi tuženi bili odgovorni pa je, shodno članu 231. ZPP, odbio tužbeni zahtev i u tom delu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je u delu pobijane odluke kojom je odlučeno o naknadi materijalne štete zbog izmakle koristi izdavanja u zakup (rentiranja) pijačnih tezgi i montažnih lokala na prostoru pijace na Kopaoniku u sklopu kompleksa „Sunčani vrhovi“ i objekta „GG“ na ... (stav pravi tačka 1, 2. i 3.), suprotno navodima revizija tužilaca i tuženih, pravilnom ocenom izvedenih dokaza na održanoj raspravi u smislu člana 8. ZPP utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu.

Odredbom člana 189.ZOO, propisano je da oštećenik ima pravo na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.), visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja odluke (stav 2.), pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.)

Saglasno navedenom, izmakla korist ili izgubljena dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju (dobit) je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Stoga, dobit čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima. Takođe, izgubljena dobit se mora vezivati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koje se po redovnom toku stvari moglo očekivati.

U konkretnom slučaju pravni prethodnik tuženih je izdao u zakup na 20 godina prostor-plato postojeće pijace u okviru Apartmanskog naselja „Sunčani vrhovi“ pravnom prethodniku tužilaca koji je kao zakupac, u skladu sa zaključenim ugovorom o zakupu br. ... od 01.11.2001. godine, na platou pijace izgradio 30 zatvorenih enterijerskih tezgi, 10 montažnih lokala (8m2) i 1 montažni lokal, a koje je imao pravo da izdaje u zakup. Po tom osnovu otac tužilaca, a nakon njegove smrti i tužioci su rentiranjem trećim licima ostvarivali dobit u vidu zakupnine, sve do septembra 2009. godine kada su tuženi primenom sile oduzeli tužiocima sve izgrađene objekte, isključili struju i fizičkim preprekama blokirali ulaz u prostorije. Iako je tim povodom u sporu između istih stranaka radi zaštite državine nadležni sud izdao privremenu meru sa nalogom da se tuženi uzdrže od smetanja državine tužilaca i izvrše vraćanje u pređašnje stanje, tuženi su bez pravnog osnova ne samo lišili tužioce državine, već su navedeni objekti (tezge i montažni lokali) i protivpravno porušeni.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda da su tuženi primenom člana 189. ZOO dužni da tužiocima za period od 01.09.2009. godine, kada su tezge i montažni objekti porušeni, do 13.07.2015. godine kada je tužiocima od strane tuženih na osnovu pravnosnažne sudske odluke isplaćena građevinska vrednost uništenih objekata (u visini od 5.815.892,79 dinara), naknade štetu koja im pripada u visini vrednosti dobitka koji bi tužioci kao oštećeni osnovano ostvarili, a utvrđenoj pravilnom ocenom nalaza i mišljena veštaka ekonomsko-finansijske struke. Naime, tužioci su pretrpeli štetu u vidu izgubljene dobiti, jer protivpravnim oduzimanjem i rušenjem spornih montažnih lokala i tezgi od strane tuženih nisu mogli da izdavanjem u zakup tih objekata (sagrađenih iz sopstvenih sredstava) stiču dobit koju su inače ostvarivali u višegodišnjem periodu i koju bi po redovnom toku stvari sasvim izvesno ostvarivali i nadalje u obimu utvrđenom nalazom veštaka. Ovo iz razloga što se pri utvrđivanju uslova i visine naknade štete u vidu izmakle koristi ne traži apsolutno egzaktno utvrđenje mogućnosti za nastanak ovog vida štete, već utvrđenje mogućnosti do stepena izvesnosti. Zbog toga im pripada naknada štete na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja spornih objekata u navedenom periodu (od 01.09.2009. godine do 13.07.2015. godine), s obzirom na to da tužioci nisu bili u državini tih objekata, jer su ih tuženi svojim protivpranim ponašanjem sprečili da to pravo ostvaruju, pa su bez uticaja ravizijski navodi tuženih da su tužioci pre štetnog događaja zaključivali usmene ugovore o zakupu sa trećim licima i da se stoga radi o nedopuštenom osnovu sticanja dobiti.

Osim toga, nasuprot navodima revizije tuženih, naknada materijalne štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, pa obaveza isplate naknade dospeva danom donošenja prvostepene presude, od kog trenutka, u smislu člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, oštećeni ima i pravo na zakonsku zateznu kamatu. U konkretnom slučaju u žalbenom postupku, drugostepeni sud je primenom odredbe člana 383. stav 4. ZOO nakon održane rasprave, a u skladu sa ovlašćenjima iz člana 387 stav 1. tačka 6. istog zakona, odlučio o tužbenom zahtevu tužilaca u pogledu glavne stvari i sporednog traženja, pravilno nalazeći da su tuženi u obavezi da tužiocima isplate zakonsku zateznu kamatu od 15.08.2016. godine, imajući u vidu da se pod vremenom presuđenja smatra i vreme kada je obavljeno veštačenje na osnovu kojeg je određena visina materijalne štete, s obzirom na to da od veštačenja do zaključenja glavne rasprave nije protekao duži vremenski period. Iz svega navedenog neosnovani su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijanog prava.

Po nalaženju Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tužilaca pobija drugostepena odluka u delu kojim je odbijen preostali deo tužbenog zahtev za isplatu materijalne štete zbog izmakle koristi od rentiranjem pijačnih tezgi i montažnih lokala na prostoru pijace na Kopaoniku u sklopu kompleksa „Sunčani vrhovi“ u visini od 16.256.758,18 dinara, a za period od 14.07.2015. godine (nakon isplate naknade štete za građevinsku vrednost porušenih objekata) do 01.11.2021. godine kao dana prestanka ugovora o zakupu od 01.11.2001. godine. Na osnovu pravnosnažne presude Višeg suda u Kraljevu P 18/13 od 10.06.2014. godine tuženi su tužiocima 13.07.2015. godine isplatili naknadu štete na ime građevinske vrednosti uništenih objekata isplatom iznosa od 5.815.892,79 dinara, sa dosuđenom zakonskom zateznom kamatom. Tom sudskom odlukom dosuđena je naknada štete u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenih dovede u ono stanje u kome se nalazila da nije bilo štetne radnje, dakle novčani ekvivalent porušenih objekata kojim se uspostavlja pređašnje stanje koje je postojalo pre nastanka štete, što je cilj i svrha odgovornosti za štetu. Imajući vidu navedeno, pravilno je stanovište drugostepenog suda da je neosnovano potraživanje tužilaca za navedeni period, obzirom da tužioci nisu isplaćen iznos naknade u visini građevinske vrednosti porušenih objekata uložili u sticanje nekretnine (gradnjom ili kupoprodajom) radi obavljanja delatnosti ili izdavalja u zakup ili izvršili bilo koji drugi vid ulaganja koji bi im omogućio ostvarivanje dobiti. S tim u vezi, tužioci u smislu člana 231. ZPP nisu dokazali da su u navedenom periodu pretrpeli štetu u vidu izmakle koristi u visini umanjenoj za iznos koji bi da su preduzeli mere sprečavanja odnosno umanjenja štete po redovnom toku stvari mogli ostvariti, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, zbog čega je u tom delu sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava odbijen zahtev tužilaca.

Takođe, drugostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 189. stav 3 ZOO a na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja ocenom dokaza, zaključio da je neosnovano potraživanje tužilaca za naknadu štete u vidu izmakle korist po osnovu obavljanja ugostiteljske delatnosti u lokalu „GG“ za period od 24 godine, od 01.09.2009. godine do 01.09.2033. godine (do isteka građevinskog veka tog objekata) u visini od 9.894.240,00 dinara. Naime, rešenjem APR-a od 25.12.2008. godine, na zahtev tužilaca AA, registrovane su promene podataka za Građevinsku radnju „ĐĐ“ AA PR ... ... promenom njenog punog poslovnog imena u AA PR Građevinska ugostiteljska radnja „ĐĐ“, promenom podataka o prostoru van poslovnog sedišta i upisana je ugostiteljska delatnost. Tužioci ne poseduju knjigovodstevenu evidenciju o obavljanju ugostiteljske delatnosti, niti dokaze da je tužilac AA u periodu od 2009. godine u tom objektu ostvarivao dobit po osnovu te samostalne delatnosti, a prema izjavi tog tužioca nadležnom ogranu nije plaćen porez za ugostiteljsku već samo za građevinsku delatnost. Imajući u vidu navedeno, osnov za utvrđivanje visine štete u vidu izmakle korist korišćena je oporeziva osnovica po osnovu obavljanja građevinske delatnosti koju je utvrdila poreska uprava, zbog čega se neosnovano u reviziji tužioca ističe da drugostepeni sud nije pravilno ocenio nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke. Naime, postojanje i obim izmakle koristi u smislu člana 189. stav 3. ZOO dužani su da dokažu tužioci (oštećeni). Pravilna je primena pravila o teretu dokazivanja kod odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostalih prihoda po osnovu ugostiteljske delatnosti, s obzirom da tužioci nisu priložili dokaze na osnovu kojih bi se eventualno utvrdile činjenice o poslovanju i dobiti od obavljanja te delatnosti i da bi osnovano očekivali istu dobit nakon što su bili onemogućeni da obavljaju delatnost u spornom periodu, a na osnovu kojih bi se obračunala šteta po ovom osnovu. Zbog nemogućnosti obavljanja ugostiteljske delatnosti nije dovoljno da tužioci dokažu kolika se korist mogla očekivati od te delatnosti, već je potrebno da dokažu koji se dobitak mogao osnovano (objektivno) očekivati prema redovnom toku stvari, a čije ostvarenje su sprečili tuženi svojom radnjom.

Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju okolnosti koje su izneli tužioci nisu dovoljne za zasnivanje odgovornosti tuženog za naknadu izmakle koristi, jer tužioci nisu dokazali da bi izvesno ostvarili dobit po osnovu obavljanja ugostiteljske delatnosti u spornom periodu, zbog čega je u ovom delu tužbeni zahtev pravilno odbijen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Međutim, u odnosu na deo pobijane odluke kojom je odlučeno o naknadi izmakle koristi od rentiranja objekta „VV“ Vrhovni sud nalazi da se revizijom tužilaca osnovano ukazuju da je drugostepeni sud u postupku pred tim sudom učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, zbog čega se pravilnost primene materijalnog prava u navednom pobijanom delu ne može ispitati.

Naime, kako se odlučio da ponovo izvede već izvedene dokaze pred prvostepenim sudom, saslušanjem tužioca AA kao stranke i svedoka ŽŽ, na čijim iskazima je i zasnovana prvostepena presuda, drugostepeni sud nije dao sveobuhvatnu ocenu tih izvedenih dokaza o pravnom značaju iznetih relevantnih činjenica i okolnosti za pravilno odlučivanje. Selektivnom ocenom izjave tužioca i iskaza ovog svedoka drugostepeni sud nalazi da je neosnovano potraživanje tužilaca u navedenom delu jer nije dokazana visina štete po osnovu izmakle dobiti u vidu zakupnine za koju bi tuženi bili odgovorni s obzirom na to da je lokal „VV“ kao nelegalno podignut objekat, izdat u zakup preduzetniku (svedoku) koji je obavljao u tom lokalu trgovinsku delatnost - prodaju pića preko registrovane radnje SZTR „ZZ“ i koji je je bio dužan da ima pisani ugovor o zakupu poslovnog prostora u smislu člana 2. Zakona o porezu na dohodak građana, te je tužiocu „na ruke“ plaćao godišnju zakupninu od 14.400 evra (mesečno 1.200 evra), što je suprotno izjavi tužioca da mu je ovaj svedok za taj lokal plaćao godišnju zakupninu u iznosu od 10.000 evra. Zato se iznet zaključak drugostepenog suda za sada ne može prihvatiti.

Ovo iz razloga što je izostala ocena date izjave tužioca saslušanog kao stranke u postupku i iskaza svedoka u celini, kako u pogledu načina i vremena nastalog zakupodavanog odnosa koji je za predmet imao navedeni objekat, tako i u odnosu na ocenu da li je postojala saglasna volja, odnosno namera ugovarača da usmeno zaključeni ugovora o zakupu i dalje traje da nije došlo do protivpravnog rušenja tog objekta od strane tuženih. S tim u vezi, ukoliko su najpre pravni prethodnik tužilaca, a zatim i tužioci kao fizička lica zaključili sa svedokom ŽŽ usmeni ugovor o zakupu spornog objekta koji su sagradili sopstvenim sredstvima, sud je propustio da ceni od kakvog je značaja za rešavanje konkretnog spornog odnosa između stranaka u ovom sporu, propust svedoka kao preduzetnika da radi obavljanja svoje delatnost ima pisani ugovor o zakupu poslovnog prostora.

Osim toga, drugostepeni sud nalazi da postoji nesaglasnost u izjavi tužioca i iskazu svedoka u visini plaćanja godišnje zakupnine u iznosu od preko 10.000 evra u vreme protivpravnog rušenja spornog objekta, zbog čega zaključuje da tužioci nisu dokazali visinu predmetnog novčanog potraživanja jer je plaćana zakupnina u većem iznosu, ali je pri tom propustio da ocenom dokaza u skladu sa članom 8 ZPP, utvrdi da li bi tužioci po redovnom toku stvari sasvim izvesno i nadalje ostvarivali koristi od rentiranja objekta u obimu utvrđenim nalazom i mišljenjem veštaka.

U ponovnom postupku, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja drugostepeni sud će ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca i njegovoj visini i za svoju odluku dati pravilne materijalnopravne razloge.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od ishoda spora, u smislu odredbe člana 163.stav 4. ZPP.

Imajući u vidu napred izneto Vrhovni sud je primenom člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković