Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Mirjane Andrijašević i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Svetislav Veličković, advokat iz ..., protiv tuženih BB, VV i GG iz ..., čiji je punomoćnik Momčilo Kovačević, advokat iz ..., radi poništaja ugovora o poklonu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1443/2022 od 07.06.2022. godine, u sednici veća održanoj 11.05.2023. godine doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1443/2022 od 07.06.2022. godine i predmet VRAĆA tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1443/2022 od 07.06.2022. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 6431/2018 od 04.10.2021. godine, u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav Ugovor o poklonu zaključen 24.06.2006. godine, overen pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. I B 11112/06, sačinjen između BB kao poklonodavca i VV i GG kao poklonoprimaca, što su tuženi dužni da trpe (stav prvi izreke). Obavezan je tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati 327.350,00 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati na iznos od 252.750,00 dinara od izvršnosti pa do isplate (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenjujući dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – u daljem tekstu ZPP) našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda zasnovana je na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374.stav 1. ZPP, zbog pogrešne primene člana 394. stav 3. ZPP i neprimenjivanja odredbe člana 383.stav 4. istog Zakona, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K 804/2006 od 13.07.2006. godine tuženi je oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195. stav 3. KZ, pa mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci, uslovno na godinu dana, a oštećeni, ovde tužilac je upućen da imovinskopravni zahtev ostvaruje u parnici. Tuženi BB je u svojstvu poklonodavca zaključio sa tuženima VV i GG Ugovor o poklonu nepokretnosti 24.06.2006. godine, koji je overen pred Opštinskim sudom u Nišu Ov I B br. 11112/06 od 12.10.2006. godine, a predmet je KP br. 385/52, po kulturi njiva, ukupne površine 3,92 ara, na kojoj se nalazi vanknjižni objekat – kuća, čiji je prvotuženi vlasnik po osnovu rešenja o nasleđivanju O 2362/98 od 04.12.1998. godine, tako što poklonodavac poklanja svakom od poklonoprimaca, njegovoj deci, ovde drugotuženom i trećetuženoj po ½ nepokretnosti. Tužilac je nakon toga protiv tuženog BB vodio parnični postupak za naknadu nematerijalne štete, koji je okončan presudom Osnovnog suda u Nišu P 4756/06 od 08.10.2009. godine, kojom je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete i troškova postupka plati iznose koji su taksativno navedeni u izreci presude. Na osnovu te presude tužilac je protiv tuženog podneo predlog za izvršenje radi naplate navedenog potraživanja kod Osnovnog suda u Nišu I 8909/12 od 29.11.2012. godine, pa je određeno sprovođenje izvršenja popisom, procenom i prodajom sporne nepokretnosti. Povodom prigovora izvršnog dužnika da više nije vlasnik predmetnih nepokretnosti, tužiocu kao izvršnom poveriocu je naloženo da se izjasni o daljem toku postupka, nakon čega je izvršenje delimično obustavljeno, a za preostali iznos nastavljeno na zaradi izvršnog dužnika, ovde prvotuženog. Prvostepeni sud je utvrdio da namera darivanja u konkretnom slučaju nije bila pobuda za zaključenje ugovora, već osujećenje naplate potraživanja, jer je građansko pravna odgovornost prvotuženog u trenutku overe potpisa na ugovoru bila izvesna.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu odredbe člana 52. Zakona o obligacionim odnosima utvrdio ništavost ugovora o poklonu zaključenog između tuženih, jer je ocenom izvedenih dokaza utvrdio da namera darivanja nije bila odlučujuća pobuda.

Drugostepeni sud je smatrao da je darivanje bila odlučujuća pobuda u konkretnom slučaju i da ugovor nije ništav, pa je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio. Drugostepeni sud je utvrdio da je želja oca prvotuženog i dede drugotuženog i trećetužene, bila da kuća pripadne drugotuženom i trećetuženoj i da je stoga prvotuženi ispunio želju njegovog oca i poklonio kuću svojoj deci.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, zbog pogrešne primene člana 394. stav 3. ZPP i neprimenjivanja odredbe člana 383. stav 4. istog Zakona, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Drugostepeni sud je, bez održavanja rasprave izmenio činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, što je u suprotnosti sa ocenom tog suda da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak. Činjenično stanje iz nižestepenih odluka razlikuje se u odnosu na činjenicu o nameri darivanja tuženog BB sa aspekta volje ugovornika da nastupi pravno dejstvo tog ugovora. Prvostepeni sud je ocenom svih izvedenih dokaza utvrdio da pobuda tuženog BB da raspolaže imovinom nije ispunjavanje želje njegovog oca i darivanje, već izigravanje poverilaca, onemogućavanjem naplate potraživanja. Drugostepeni sud, bez održavanja rasprave, drugačije je ocenio izvedene dokaze, iskaze parničnih stranaka i svedoka i utvrdio da je tuženi imao nameru da daruje nepokretnost svojoj deci i da na taj način ispuni želju svoga oca.

Naime, u osnov presude kojom drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu uzima se ono činjenično stanje na kojem je ta presuda zasnovana, ili činjenično stanje koje je utvrdio drugostepeni sud prema rezultatu dokazivanja koje je pred njim izvedeno. Ako povodom žalbe nije održana rasprava, načelo neposrednosti nalaže da drugostepeni sud u osnov svoje preinačujuće presude uzme činjenice na kojima je zasnovana prvostepena presuda, a u protivnom je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka. Od tog pravila zakon predviđa odstupanja u slučaju da je prvostepeni sud svoje uverenje o činjenicama zasnovao isključivo na posredno izvedenim dokazima i ispravama, kada te dokaze drugostepeni sud može oceniti posredno, kao i u slučaju kada je prvostepeni sud svoj stav po pitanju jedne sporne činjenice zauzeo izvođenjem zaključka iz druge činjenice.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je činjenice utvrdio ocenom iskaza svedoka, stranaka i čitanjem pisanih dokaza, a drugostepeni sud je iskaze ocenio drugačije i bez održavanja rasprave na kojoj bi stranke i svedoci bili saslušani i izvršena ocana njihovih iskaza, izmenio utvrđeno činjenično stanje.

Pored navedenog, drugostepeni sud je, pored bitne povrede postupka pogrešno tumačio odredbu člana 52. ZOO navodeći da su za ocenu punovažnosti pravnog posla merodavne pobude u vreme zaključenja ugovora i saznanje saugovarača. Međutim, odredbom člana 52. i 53. stav 2. i 3. ZOO propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav, a ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je drugi ugovorač to znao ili morao znati, ugovor će biti bez pravnog dejstva, a ugovor bez naknade nema dejstvo i kada drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.

Neprihvatljivo je i shvatanje drugostepenog suda da je upitan pravni interes za tužbu za utvrđenje ništavosti, ako su protekli rokovi za tužbu za pobijanje dužnikovih pravnih radnji. Ništav ugovor je protivan propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i postoji imperativ da se takav pravni posao ukloni iz pravnog prometa. Paulijanskom tužbom pobijaju se punovažne pravne radnje. Pobijani pravni posao gubi pravno dejstvo u odnosu na poverioca koji ga pobija u meri koja je potrebna za namirenje njegovog potraživanja. Apsolutno ništavi poslovi se ne mogu pobijati.

Stoga se na pouzdan način mora raspraviti činjenica da li je predmetni ugovor zaključen u odsustvu namere darivanja i da li je razlog za zaključenje ugovora bio osujećenje namirenja potraživanja poverioca. Ukoliko drugostepeni sud smatra da dokazi nisu pravilno ocenjeni i da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje, postupiće u skladu sa ukazanim primedbama i doneti novu zakonitu odluku.

Iz navedenog razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja primenom člana 415.stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić