Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Tužilac je podneo i dopunu revizije, čije navode Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao jer su izneti u podnesku koji je predat po isteku zakonskog roka za reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09) koji se u ovom postupku primenjuje po članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac konkretno ne ukazuje na odredbe procesnog prava koje drugostepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio, zbog čega revizija nije osnovana iz razloga bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, učinjenih u drugostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je jedan od zakonskih naslednika pokojnog BB, vlasnika nepokretnosti na katastarskoj parceli .. KO ... . Te nepokretnosti bile su predmet postupka eksproprijacije koji je započet predlogom Javnog pravobranilaštva tužene opštine od 07.09.1989. godine, podnetom na zahtev Stambene zadruge „Univerzitet“ iz Beograda kao korisnika eksproprijacije. Rešenjem nadležnog upravnog organa tužene opštine od 07.12.1990. godine, koje je oglašeno pravnosnažnim, ekproprisan je deo kuće iz Bulevara ..., dvorišna zgrada broj .. u ulici ... i zgrada postojeća na katastarskoj parceli .., zemljišnoknjižno vlasništvo BB u korist tužene opštine, a za potrebe Stambene zadruge „Univerzitet“ iz Beograda, radi izgradnje stambeno-poslovnog bloka .. u ulici ... . Po žalbi tužioca (i njegovog brata - drugog naslednika pokojnog BB) upravni organ tužene opštine je nastavio postupak eksproprijacije, tako što je 29.07.1991. godine ponovo doneo rešenje o ekproprijaciji iste nepokretnosti koje je nadležno ministarstvo kao drugostepeni organ poništilo rešenjem od 28.10.1992. godine. U međuvremenu Stambena zadruga „Univerzitet“ iz Beograda je ušla u posed predmetnih nepokretnosti i tokom 1991. godine započela, a tokom 1992. godine i dovršila rušenje objekata na katastarskoj parceli .. KO ... . Na tom mestu stambena zadruga je na osnovu građevinske dozvole od 24.11.1994. godine sagradila stambeno - poslovni objekat, za koji je 24.04.2001. godine dobila i upotrebnu dozvolu. Postupak eksproprijacije je, po poništenju rešenja od 29.07.1991. godine, nastavljen tako što je 22.12.1992. godine doneto rešenje kojim se odbija predlog za eksproprijaciju (iz razloga što je stambena zadruga srušila objekte), protiv kojeg je tužilac izjavio žalbu (na osnovu stanja u spisima nije moguće izvesti zaključak da li je i kako odlučeno o žalbi), a zatim i rešenje od 10.05.1996. godine kojim je takođe odbijen predlog za eksproprijaciju (iz razloga stupanja na snagu novog Zakona o eksproprijaciji koji propisuje obavezno utvrđenje javnog interesa za eksproprijaciju). I protiv tog rešenja tužilac je izjavio žalbu o kojoj nije odlučeno (upravni organ tužene opštine je ocenio da je celishodnije da spise sa žalbom dostavi sudu koji odlučuje o tužiočevom zahtevu za naknadu štete). Organ uprave tužene opštine je 10.03.1993. godine doneo i rešenje kojim je utvrdio da je prestalo pravo korišćenja pokojnom BB, odnosno njegovim naslednicima na zemljištu - katastarskoj praceli .. KO ..., koje je drugostepeni organ poništio i rešenjem od 22.04.1994. godine sam rešio upravnu stvar tako što je označenu parcelu, kao nacionalizovano građevinsko zemljište, izuzeo iz poseda naslednika pokojnog BB. Presudom Vrhovnog suda Srbije U-2096/94 od 17.11.1994. godine poništeno je drugostepeno upravno rešenje od 22.04.1994. godine, sa obrazloženjem da je nedopustivo da se u pogledu iste nepokretnosti paraleno vode dva upravna postupka - za eksproprijaciju i za izuzimanje zemljišta, i predmet je vraćen na ponovni postupak. O prestanku prava korišćenja zemljišta odlučeno je i rešenjem organa tužene opštine od 19.05.2009. godine, koje je poništeno drugostepenim rešenjem od 14.09.2009. godine. Postupak eksproprijacije prekinut je zaključkom od 03.08.2011. godine do rešavanja prethodnog pitanja - pravnosnažnog okončanja parničnog postupka za naknadu štete. Iz istog razloga prekinut je i postupak sporazumnog određivanja naknade za eksproprisanu imovinu. Tužilac je 22.10.2015. godine pokrenuo i poseban vanparnični postupak za utvrđivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su, odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti, pravilno primenili materijalno pravo.

Tužilac u ovom sporu potražuje naknadu štete za porušene objekte i zauzeto zemljište, nastale nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene opštine kojim je omogućeno Stambenoj zadruzi „Univerzitet“ iz Beograda da uđe u posed nepokretnosti koje su bile predmet započetog postupka eksproprijacije i iste poruši bez isplaćene naknade. Tužbu je podneo 04.05.1996. godine.

Odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Prema stavu 2. iste odredbe, to potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

U konkretnom slučaju, kod utvrđene činjenice da je tužilac još tokom 1991. godine imao saznanje da je stambena zadruga ušla u posed zemljišta i porušila objekte (s`tim u vezi vodio je i posebnu parnicu za smetanje poseda), do podnošenja tužbe protekao je rok od tri godine propisan članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za zastarelost potraživanja naknade štete. Okolnost da do podnošenja tužbe nije protekao rok od pet godina od nastanka štete, predviđen stavom 2. navedenog člana, nije od značaja jer subjektivni rok od tri godine teče i ističe u okviru objektivnog roka od pet godina. Protekom roka zastarelosti prestalo je pravo tužioca da od tužene zahteva naknadu štete, u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Nisu osnovani navodi revizije da se u ovom sporu ne mogu primeniti odredbe o zatsarelosti jer se radi o slučaju „faktičke eksproprijacije“, tako da potraživanje tužioca za imovinu koja mu je oduzeta ne zastareva. Faktička eksproprijacija postoji kada se na zemljištu u privatnoj svojini, odnosno na zemljištu na kojem postoji pravo korišćenja fizičkog lica, grade objekti od javnog interesa iako ne postoji odluka - rešenje o eksproprijaciji, odnosno izuzimanju zemljišta iz poseda. Postupak eksproprijacije nepokretnosti u vlasništvu pravnog prethodnika tužioca započet je u skladu sa članovima 28-30 Zakona o eksproprijaciji, važećeg u vreme podnošenja predloga za eksproprijaciju od 07.09.1989. godine i do sada nije okončan - prekinut je zaključkom od 03.08.2011. godine, do pravnosnažnog okončanja postupka u ovoj parnici. U takvoj situaciji, iako su objekti srušeni a tužilac lišen poseda zemljišta na kojem je izgrađen novi stambeno-poslovni objekat, ne može se govoriti o faktičkoj eksproprijaciji jer je postupak eksproprijacije tih nepokretnosti pokrenut u skladu sa zakonom još uvek u toku. Zaštitu prava na imovinu, u smislu člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 58. Ustava Republike Srbije, tužilac mora ostvarivati u postupku eksproprijacije koji se, po donošenju pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji, nastavlja pred organom uprave radi sporazumnog određivanja naknade, odnosno pred sudom u vanparničnom postupku ako takav sporazum ne bude postignut. Samo ukoliko predlog za eksproprijaciju bude pravnosnažno odbijen, tužilac u postupku pred sudom može ostvarivati zaštitu imovine koje je lišen bez pravnosnažne odluke o eksproprijaciji, u kom slučaju se ne primenjuju pravila o zastarelosti takvog potraživanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 405. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić