U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca N.b. a.d. B., koga zastupa V.M., advokat iz N.S., protiv tuženih M.P. iz N.P. i M.V. iz N.P., čiji je punomoćnik B.P., advokat iz N.P., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3341/14 od 15.06.2015. godine, u sednici održanoj 21.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3341/14 od 15.06.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3341/14 od 15.06.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojene su žalbe tuženih i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 10368/2013 od 25.03.2014. godine i rešenje istog suda od 17.07.2014. godine preinačeni tako što je odbijen tužbeni zahtev i ukinuto u celosti rešenje o izvršenju Opštinskog suda u Staroj Pazovi posl. br. Iv 1560/09 od 26.05.2009. godine kojim su ovde tužene obavezane da tužiocu solidarno isplate iznos od 1.346.660,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2009. godine do isplate, kao i iznos od 66.530,00 dinara na ime troškova dozvole izvršenja, obavezan tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati 104.250,00 dinara pod pretnjom prinudnog izvršenja i oslobođene tužene obaveze plaćanja sudske takse na žalbu. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženima na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati 18.375,00 dinara, a stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za dosuđenje troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužene su saznale za mogućnost zapošljavanja u firmi koja se otvara u I. pod nazivom T.G. d.o.o. Da bi se zaposlile u ovoj firmi, prema navedenom saznanju bilo je neophodno da ta firma dobije kredit. Da bi firma dobila kredit bilo je neophodno da tužene, kao potencijalni zaposleni u toj firmi potpišu određenu dokumentaciju u banci. Radi toga tužene su otišle u banku i M.P. je zaključila ugovor o dugoročnom gotovinskom kreditu 09.01.2007. godine. B. je pod određenim uslovima, između ostalog, i uplate depozita od 3.000 evra odobrila kredit ovoj tuženoj od 15.000 evra. Ni ugovor ni prateća dokumentacija tuženoj nije data. Postupak od podnošenja zahteva za kredit do isplate izvršen je u istom danu. B. je 09.01.2007. godine na tekući račun prvotužene izvršila prenos iznosa od 1.193.994,22 dinara, a zatim je dat nalog da se sa tog računa izvrši gotovinska isplata od 1.170.000,00 dinara što je prvotužena svojim potpisom potvrdila. Navedeni kredit obezbeđen je blanko menicom koju je u svojstvu transanta bez protesta potpisala drugotužena M.V.. Pored nje menicu je potpisala i prvotužena M.P. kao akcpetant. Na menici koja je dospela na naplatu 23.04.2009. godine po naredbi tužioca upisan je iznos od 1.346.660,91 dinar. U vreme zaključenja navedenog ugovora o kreditu izdavanja menice tužene nisu bile zaposlene u T.G. ali je ovo preduzeće na dan zaključenja kredita 09.01.2007. godine izdalo potvrde prema kojima su one zaposlene u tom preduzeću od 2006. godine i navelo koje su im mesečne zarade.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da ugovor između parničnih stranaka nije ni nastao, jer je između njih postojao nesporazum o prirodi ugovora.

Stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 26. Zakona o obligacionim odnosima ugovor je zaključen kada su ugovorne stranke saglasile o bitnim sastojcima ugovora. Po članu 63. istog zakona kad strane veruju da su saglasne, a ustvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, ugovor ne nastaje.

U ovom slučaju, pravilno je drugostepeni sud zaključio da ugovor između parničnih stranaka nije ni nastao. Naime, tužene su u banku otišle kako bi pomogle potencijalnom poslodavcu kod koga su želele da se zaposle da dobije kredit. Volja tuženih prilikom potpisivanja dokumenata u banci nije bila zaključenje ugovora o kreditu u svoje ime i za svoj račun već obezbeđenje kredita za potencijalnog poslodavca. Kako je ipak zaključen ugovor o kreditu u njihovo ime i za njihov račun, pravilna je ocena drugostepenog suda da je između stranaka postojao nesporazum o prirodi ugovora zbog čega se može smatrati da ugovor nije ni nastao. Pravne posledice nepostojanja ugovora o kreditu protežu se i na menicu kao hartiju od vrednosti koja je služila kao sredstvo za obezbeđenje ugovora o kreditu. Zbog toga je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca i ukinuto rešenje o izvršenju.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.