U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učenjenu pred drugostepenim sudom, a zbog bitne povrede postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, revizija se ne može podneti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 30.08.2014. godine zaposleni kod tuženog, koji je rukovalac građevinskim mašinama, radio je na redovnim poslovima čišćenja otpada na lokaciji male akumulacije na „Žičkom potoku“, kada se, prilikom podizanja kašike, mašina točkom skinula sa rampe, došlo je do prevrtanja, a radniku tuženog je prilikom iskakanja iz kabine nagnječena leva ruka u predelu nadlaktice. O navedenoj povredi inspekcija rada je sačinila zapisnik od 18.09.2014. godine, sa zaključkom da je uzrok povrede nepropisan rad i nepoštovanje uputstava i sigurnosnih mera od strane povređenog radnika, jer se nije pridržavao sigurnosnih mera navedenih u priručniku za upravljanje, tako što nije koristio sigurnosni pojas, što je pokušao da iskoči iz mašine pri prevrtanju i nije vršio istovar materijala u skladu sa dobijenim uputstvima. Ocenjeno je da se odgovornost poslodavca sastoji u tome što nije zaustavio svaku vrstu rada koji predstavlja neposrednu opasnost po život i zdravlje zaposlenih, odnosno što nije odredio stručno lice koje bi bilo stalno prisutno na mestu rada. Tužilac je na ime troškova lečenja ovog radnika zbog povreda zadobijenih u predmetnom događaju, isplatio na račun VMA Beograd, Specijalne bolnice za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku Beograd, Zavoda za javno zdravlje Kraljeva i Opšte bolnice Kraljevo, ukupno 498.043,32 dinara.

Kod od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je ocenjeno da je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi štetu na ime troškova lečenja tada zaposlenog radnika kod tuženog zbog povreda zadobijenih na radu. Ova obaveza tuženog proizilazi iz člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, kao i iz člana 193. Zakona o zdravstvenom osiguranju, kojim je propisano da matična filijala, odnosno Republički fond za zdravstveno osiguranje ima pravo da zahteva naknadu štete od poslodavca ako su bolest, povreda ili smrt osiguranika nastali usled toga što nisu sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast bezbednosti i zdravlja na radu, ili ako nisu sprovedene druge mere za zaštitu građana, a članom 196. istog zakona propisano je da se pri utvrđivanju prava na naknadu štete prouzrokovane Fondu, primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, a visina naknade štete utvrđuje se prema troškovima lečenja i drugim troškovima u vezi sa lečenjem, novčanim naknadama isplaćenim osiguranom licu po odredbama ovog zakona i drugim davanjima na teret Fonda.

Pravilno je u pobijanom delu drugostepene presude primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da tužiocu isplati na ime naknade štete iznos od još 199.217,32 dinara sa pripadajućom kamatom.

Naime, u postupku je utvrđeno da je šteta nastala propuštanjem tuženog da neposredno i konstantno vrši nadzor nad radom zaposlenih, koja obaveza proizilazi iz člana 80. Zakona o radu, kojim je poslodavac obavezan da poštuje propise o bezbednosti na radu i zaštiti života i zdravlja na radu. Utvrđeno je takođe da tuženi nije zaustavio svaku vrstu rada koji predstavlja neposrednu opasnost po život i zdravlje zaposlenog i nije odredio stručno lice koje bi bilo stalno prisutno na mestu rada dok se odvija proces rada, koje bi zaustavilo nepropisan rad koji predstavlja neposrednu opasnost po život i zdravlje zaposlenog, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da se tuženi zbog toga ne može osloboditi svoje obaveze zbog doprinosa radnika nastaloj šteti sa 40%, kako je to zaključio prvostepeni sud. Odgovornost tuženog za celokupnu nastalu štetu proizilazi i iz člana 11. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, kojim je predviđeno da je poslodavac dužan da obezbedi preventivne mere radi zaštite života zaposlenih, i to kako pre početka rada zaposlenog tako i u toku rada, što je u konkretnom slučaju izostalo, kako pravilno zaključuje drugostepeni sud, jer tuženi nije smeo da dozvoli svom zaposlenom rad na mašini rovokopaču bez vezivanja sigurnosnog pojasa i bio je dužan da u toku korišćenja mašine obezbedi kontinuiranu kontrolu upotrebe u skladu sa namenom. Zato je pravilno pobijanim delom drugostepene presude prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu i tuženi obavezan da tužiocu naknadi celokupnu materijalnu štetu.

Navodima revizije neosnovano se ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je postojao doprinos radnika nastanku štete, te da je prema odredbi člana 35. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, zaposleni bio dužan da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad i da namenski koristi sredstva za rad, kao i propisanu opremu za ličnu zaštitu. Međutim, suprotno ovim revizijskim navodima, u postupku je utvrđeno da tuženi nije obezbedio sve mere za bezbednost i zdravlje na radu zaposlenog u skladu sa navedenim propisima, te da je do štete došlo jer je tolerisao i nije zaustavio rad koji je predstavljao neposrednu opasnost po život i zdravlje zaposlenog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić